Dusanov zakonik-Uvod

Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама. Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено “рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству.
Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине . Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер “у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”.

Мапа Србије за време Цара Душана ( око 1350.год. )

Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Србија је већ у то време превазишла правне обичаје, постојеће појединачне писане законске прописе домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодификаорском раду чији је најважнији резултат Душанов законик.
Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. Допуњен је 1354. од 136. члана до краја, како би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком поледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе.

Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и “уставом” средњевековне Србије. Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика.
Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика.
Сабори о којима има највише помена у законодавним споменицима за владавине цара Душана, јесу старе установе, а у правним изворима помињу се још од краја 12. века. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу . Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра - неповлашћеног зависног становништва (меропси, Власи, робови и један део сеоских попова).
Одредбе из области грађанског права су у Законику малобројне: стварно, облигационо, брачно и наследно право.

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу - “сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације.
Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела.
Осим држвних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Претпоставља се да су постојали и рударски судови који су судили рударима - Сасима.
Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. До данас је сачуван у 25 пронађених рукописа (преписа) насталих у раздобљу од 14. до 19. века. Још нису евидентирани сви пронађени рукописи из 19. и 20. века. Сваки од тих рукописа одликује се и својим посебним редакцијским карактеристикама. Упоредна проучавања, односно научна историографија пронађених рукописа Душановог законика почиње са Павелом Јозефом Шафариком, познатим славистом прве половине 19. века. Шафарик почиње са упоредним проучавањем Текелијиног, Раковачког и Ходошког рукописа већ 1831. године у Бечком књижевном годишњаку . Душнов законик први пут је објављен 1795. године по тексту једног од преписа млађе групе, по тзв. Текелијином рукопису из 18. века у четвртој књизи Историје словенских народа Јована Рајића. Раковачки (Новосадски) рукопис појављује се 1828. год у издању Ђ. Магарашевића, а 1831. Шафарик је дошао и до Ходошког рукописа. После Шафарика неколико истакнутих словенских научника настављају научно проучавање Душановог законика: В.А. Маћејевски, А.Ф. Кухарски, Т.Т. Зигељ, Д.Т. Флорински, С. Новаковић, А. Соловјев, Н. Радојчић, В. Богишић, Ђ. Магарашевић, Ј. Ђорђевић, В. Мошин и др. Данас литература о Душановом законику броји око осам стотина библиографских јединица.

Одмах после објављивања у Рајићевој историји, Душанов законик је доживео и прве преводе на стране језике, најпре на немачки и француски . Године 1870. Стојан Новаковић објављује Призренски рукопис, други потпуни текст дотад понуђен научној јавности, а допуњен је са неколико чланова Београдског (Рудничког) рукописа. Тај исти рукопис касније приређује и Теодор Зигељ по изванредном препису В.И. Ламанског . Ускоро затим појавило се и једно ново, веома значајно издање Душановог законика које је приредио Х. Јиречек.
а време од преко деведесет година откако је Законик први пут објављен у Рајићевој Историји, била су објављена само четири рукописа у њиховом интегралном облику: Текелијин, Раковачки, Ходошки и Призренски рукопис. Велики допринос објављивању Душановог законика и анализирању његових рукописа дао је осамдесетих година прошлог века Т.Д. Флорински својом исцрпном студијом о законодавној делатности цара Стефана Душана и посебно објављивањем текстова неколико рукописа Душанова законика . Флорински је у прилогу своје студије објавио интегралне текстове четири рукописа - Струшког, Атонског, Раваничког и Софијског. У разним поглављима своје студије донео је новије и шире описе свих седамнаест рукописа Душановог законика до којих је дошао, где је местимично извршио упоређење њихових редакцијских варијанти. Тиме је упознао науку са садржајем и карактером необјављених рукописа - Бистричког, Шишатовачког и Београдског.

Стојан Новаковић, после неуспеха са својим првим издањем, крајем прошлог века приређује ново издање Законика по тексту Призренског рукописа, додајући неколико чланова из Атонског, Бистричког и Раковачког рукописа, поштујући његов аутентични распоред чланова. У овом издању Новаковић даје превод текста на савремени српски језик. У уводној студији аутор је описао и 22 рукописа Душановог законика. Ово друго издање послужило је као основа многим новим издањима и преводима на стране језике и као основно издање за научну интерпретацију у историјско-правној науци.
Уочи Другог светског рата појављује се А. Соловјев са издањем Грбаљског рукописа Душановог законика. Тако научна јавност добија први пут текст једне од црногорско-приморских редакцијских верзија Душановог законика. После Другог светског рата В. Мошин објављyје три нова преписа: Студенички, Загребачки и Богшићев рукопис. Тиме је, у основи, била комплетирана приморска група рукописа Душановог законика.

Веома је важан допринос Николе Радојчића на текстолошким и библиографским питањима рукописа Душановог Законика ; први је у науци објавио фототипска издања потпуних текстова Призренског и Струшког преписа.

Данас су познати следећи преписи Душановог законика: Струшки из 1395. год. (Држвна библиотека, Москва, бр. 29 М 1732); Атонски око 1418. год (Државна библиотека, Москва, бр. 28 М 1708); Хиландарски из прве трећине 15. века (Библиотека манастира Хиландара, бр. 300); Студенички из 1426/36. год. (Загреб, ЈАЗУ, бр. 4(римски) d 114); Бистрички из 1444/54. год. (Државни историјски музеј, Москва, бр. 151); Барањски из 1479/99. год. (Универзитетска библиотека, Београд, бр. 39); Призренски из 1515/25.год. (Народна библиотека Србије, Београд, бр. 688); Ходошки око 1440.год. (Народни музеј, Шафарикова збирка, Праг, бр. 9 (римски) F 10); Раванички, половина 17. в. (Народни музеј, Праг бр. 9(римски) Х 7); Софијски, половина 17. в. (Народна библиотека Св. Кирил и Методиј, Софија, бр. 239) Раковачки из 1700. год (Народни музеј, Праг, бр. 9(римски) d. 2); Борђошки из 17 в. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 176); Текелијин из 17. века (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 352); Стратимировићев с краја 17. или почетка 18. в. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352); Ковиљски из 1726. год. (Библиотека Матице Српске, Нови Сад, бр. 353, А 21); Загребачки (Паштровски) из средине 18. в. (ЈАЗУ, Загреб, бр. 3(римски) а 28); Патријаршијски (Карловачки) из 18.в. (Патријаршијска библиотека, Београд, бр. 42); Карловачки из 1764. год. (Народна библиотека Србије, бр. 42); Грбаљски, преписан после 1772. год. (Народни музеј, Вршац), Јагићев из средине 19. в. (Библиотека Јагићевог семинара, Београд, Ј. 1602); Богишићев из половине 19. в. (Богишићева билиотека, Цавтат); Попиначки из 1784/85. год. (Библиотека Матице српске, Нови Сад, бр. 352, А 22). Поред ова 24 преписа постојао је и Руднички (Београдски) рукопис из 17. в. који је изгорео у Народној библиотеци у Београду приликом бомбардовања 6. априла 1941. године.
Сваки од ових рукописа представља редакцијску верзију своје врсте, са својим садржајно-правним језиком, провописним и другим особеностима. Зато сваки од ових рукописа има одређен значај у научним истраживањима, како за историјско-правну науку, тако и за друге научне дисциплине: за политичку, култрну и привредну историју, филологију, историју уметности и др. Законик цара Стефана Душана представља дело посебне законодавне делатности, независно од тога што је истовремено и део општег законодавства средњовековне српске државе.

У новије време, 1975. године, Одбор за изворе српског права при Српској академији наука и уметности у Београду почео је са објављивањем свих познатих преписа Душановог законика, поштујући њихову хронологију и примењујући најсавременије методе археографије, односно кодикологије, текстологије и филигранологије. До сада су изашла три тома, где су објављени следећи преписи : Струшки и Атонски (Прва књига), Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички (Друга књига), Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски (Трећа књига). Најновији превод Душановог законика на савремени српски језик, уз уводну студију, приредила је Биљана Марковић у едицији Стара српска књижевност у 24 књиге .

Законик цара Стефана Душана, најзначајнији споменик средњовековног српског права, заузима високо место у историји српске књижевности. Одликујући се типичном средњовековном литерарношћу, дело оваквог профила карактерише спој свечаног, црквенословенског и народног, обичног и канцеларијског језика. Ретко се где види као у повељама колико српска средњовековна књижевност не подноси модерну класификацију књижевних родова. Својим правним одредбама повеље су изван књижевности, али својом идеологијом власти и правичности, молитвеном атмосфером, аутобиографским исказима и привлачном нарацијом оне каткада показују уистину одуховљене и узбудљиве примере српске прозе. Познати византијски правни кодекси, преведени са грчког на старословенски језик и у веома особном избору и саставу српских кодификатора, као што су Крмчија Светог Саве и Властарева синтагма, обогатили су већ својим језиком и карактеристичним згуснутим изразом, средњовековну српску кулуру не мање него преводи волуминозних песничких корпуса попут минеја, триода или осмогласника, или хагиографско-биографских пролога, читачких минеја, панегирика . Зато се Законик цара Душана мора посматрати и као израз књижевне речи.

У овом кодексу спаја се реторски исказ са тачним формулацијама једног правничког језика, језика високог стила црквенословенске традиције са оплемењеним народним језиком. Заједно са повељама, међу којима се манастирске ктиторске даровнице истичу својом унутрашњом слојевитошћу и богатом семантиком своје речи, и уз друге правне кодексе и текстове, Законик цара Стефана Душана је велико достигнуће српске културе и српске књижевности средњег века. Писан средином 14. века, на врхунцу развојне линије што се успињала још од последњих година 12. века, упоредо са ликовним уметностима, економском и државном снагом српског народа, Законик је у потоња времена преписиван не само као збирка правних прописа и наслеђе једне државности, него и као сведочанство племените, истанчане и живописне књижевне речи.


Српски цар Стефан Душан постао је велики законодавац попут царева Јустинијана, Лава шестог Мудрог и Василија Првог, држећи се духа и традиције римско-византијског права. Извори овог Законика, дакле, нису само византијски. Византијски су само идеолошки темељ и правни модел кодификације којим се у српским и грчким земљама уводи јединствени правни систем. “Законик благословеног цара Стефана Душана” је епохално законодавно и уставотворно дело европског нивоа и правне културе и цивилизације.