Nije slučajnost

Snimak nije napravljen kamerom s ramena, kako kažu, već je kamera bila na stativu, tvrdi Ljubiša Vranić, očevidac i suvozač u narandžastom kombiju sa snimka B92

BEOGRAD - Snimatelj televizije B92 koji je 12. marta 2003. godine, nakon atentata na premijera Zorana Đinđića, zabeležio dešavanja u dvorištu Vlade Srbije nije držao kameru na ramenu, već je ona bila montirana na postolju, tvrdi Ljubiša Vranić, taksista iz Kraljeva. On se u vreme kada je ovaj snimak napravljen nalazio u narandžastom kombiju, koji na snimku zaustavlja čovek iz Đinđićevog obezbeđenje mašući policijskom tablicom „stop“ i vičući „Stani! Stani!“.

Vranić je juče s novinarima Kurira otišao u Nemanjinu ulicu ispred zgrade Vlade i pokazao gde je tačno bila postavljena kamera televizije B92.
- Evo ovde su nas oni kratko ošišani zaustavili, ja sam bio na mestu suvozača, a ovi što su nas snimili stajali su tamo, njihova kamera bila je montirana na postolju. Nije istina da su držali kameru na ramenu - kaže Vranić. On kaže da mu nije jasno zašto niko iz policije i sudstva do danas nije pokrenuo pitanje kako je zaista nastao snimak televizije B92, jer je, kako kaže, uveren da pored njega ima još ljudi koji znaju da zvanična verzija nije istinita.

- Pitao sam se kako to da se baš tog dana, baš tada i baš na tom mestu zatekla kamera. Kada sam video tekst u Kuriru koji ste objavili u utorak, odmah sam odlučio da vam ispričam šta sam tada video - priča Vranić.

On navodi da kamerman koji je napravio snimak nije bio sam. Na pitanje da li je pored njega možda stajao neko od novinara TV B92, Vranić kaže da je video više ljudi, ali da se seća samo da je neko od njih nosio crnu jaknu.

Vranić navodi da je u to vreme živeo u Beogradu, u naselju Kotež, i da je radio u jednoj fabrici nameštaja kao vozač. Tog 12. marta vozio se u društvu poznanika od palate „Jadran“ Nemanjinom ulicom ka Zvezdari, gde mu je bio parkiran kamion.

Vranić: Kada smo došli do Vlade, iz dvorišta je izlazilo vozilo i ovaj kratko podšišani, imao je, onako, špicastu frizuru, tablicom „stop“ mahao je da stanemo. Nismo znali šta se dogodilo, zastali smo. Na trotoaru su na stativu stajale kamere. Kamerman je bio na pola metra od mene.

Kurir: Televizija B92 tvrdi da je njihov kamerman pretrčavao Nemanjinu ulicu, potom zauzeo poziciju i snimao. Vi ste se vozili uzbrdo Nemanjinom ulicom. Da li ste ga videli kako pretrčava?

Vranić: Ne.

Kurir: Da li ste stajali na semaforu u Nemanjinoj kod palate „Jadran“?

Vranić: Da, ispred nas je bilo jedno ili dva vozila.

Kurir: Oni su uspeli da prođu ispred konvoja s premijerovim kolima, a vi niste?

Vranić: Mi smo naišli kada je on izlazio, a vozač ispred nas je pobegao kad je video da se nešto dešava.

Kurir: Između vas i tih što su, kažete, pobegli nije protrčao niko s kamerom?

Vranić: Nije.

Kurir: Da li su vozila ispred vas kočila kako bi pustila nekog da protrči?

Vranić: Ne nisu kočili, niko nije protrčao ispred njih.

Kurir: Da li ste čuli pucnje dok ste u kolima stajali na semaforu?

Vranić: Ne, pričali smo i slušali muziku, nismo čuli pucnje.

MISTERIOZNI FOTOROBOT

Danas, nekoliko godina posle ubistva premijera Zorana Đinđića, većina visokih državnih funkcionera iz tog vremena tvrdi da su odmah nakon ubistva znali da su njegovi izvršioci članovi „zemunskog klana“. Ukoliko je to istina, tadašnji visoki funkcioneri javnosti duguju objašnjenje zašto se nedugo nakon vesti da je predsednik Vlade preminuo u medijima pojavio fotorobot Dejana Kuzmanovića. Kuzmanović je tada bio zaposlen u vojnom orkestru, koji je jednom prilikom čak i svirao za premijera, a kasnije se ispostavilo da je osumnjičen bez razloga.