STRANI NOVINARI O GENERALU MLADICU

"Ima lice dobrocudnog svestenika, a oci orla. Upitan u intervjuu datom za casopis "Tajm" sta bi ucinio da ga saveznici napadnu, odgovorio je veselo: "Ako oni mene bombarduju, ja cu bombardovati London i Vasington". Inace on odbija da puca iz oruzja objasnjavajuci: "Moj je posao da vodim ljude a ne da ih ubijam". General Ratko Mladic, star pedeset godina, kaze da je obican, jednostavan covek.

- Nikad ne zelim da se izdignem iznad naroda. Sve potice i proizilazi iz naroda sve sto je dobro i sve sto je lose. Ja sam jedan od takvih.

Visok, snazan profesionalni vojnik i oficir armije rodjen je u selu Kalinoviku u jugoistocnoj Bosni 12. marta 1943. NJegov otac je ubijen dve godine kasnije u bici sa ustasama. Mladic je unapredjen u cin generala Jugoslovenske armije 19. oktobra 1991. kao jedan od cetvorice koji su dobili oficirske cinove za zasluge na bojnom polju. Stidljivo priznaje da ima trenutaka kad oseca svojih pedeset godina:

- Mladi se bore nemilosrdno. NJih nista ne moze da zaustavi. Oni toliko imaju u sebi energije i patriotske vatrenosti. Tesko je sa njima drzati korak. Ipak, osetio sam jos pre vise godina da ako covek daje sve od sebe za ono u sta istinski veruje, nikad nece ostariti. Tako ja mislim o sebi cak i kad me kosti ponekad bole.

General je izrazio i svoj stav da su svi ljudi Republike Srpske njegovi vojnici, bez obzira ko od njih nosi oruzje, a ko uniformu. Istinitost njegove izjave bila je ocigledna.

LJudi provode vreme izmedju rada i obavljanja vojnickog posla. Cim su u vazduhu tenzije ili nevolje, oni se automatski pojavljuju sa oruzjem. Kad se situacija smiri, oni znaju ko moze da ide kuci a ko ne. Vojnici nisu samo drugovi nego su obicno susedi i prijatelji. To je armija gradjana kojima nisu potrebne infuzije patriotizma. Oni se doslovce bore za svoje domove, svoju imovinu, svoje porodice i svoj opstanak...

- Morate da shvatite sustinu ovog konflikta. Napali su nas nasi susedi, ljudi sa kojima smo ziveli citavog zivota. Zaboravite na klevete sto su napisali novinari koji dojure i odjure i nemaju ni trunke razumevanja za nase prostore. To je rat suseda i bivsih prijatelja koji su se jednog dana probudili i poceli da se ubijaju.

O Jugoslaviji je Mladic govorio sa mesavinom nostalgije i ljutnje:

- Niko nema zasluge za kreiranje nove Jugoslavije, jer je istorija dva puta pokazala da su najpre Srbi zrtvovani. Godine 1918. jedan od trojice Srba bio je ubijen, 56 odsto muskaraca. A onda je u Drugom svetskom ratu 11 odsto stanovnistva poginulo, preko 90 odsto njih su bili Srbi.

- Od Tita pa nadalje Srbi su bili gradjani drugog reda u sopstvenoj zemlji. Nama su vladali Muslimani i Hrvati jer je bas tako zeleo Tito i on je koristio Komunisticku partiju da postigne svoje ciljeve. Pogledajte samo kako je bilo u zemlji pre nego sto se razjedinila. Ante Markovic, premijer, bio je Hrvat. Ministar spoljnih poslova, bio je Hrvat. Covek na celu Komunisticke partije i vecina ljudi koje je on naimenovao na vrhunske polozaje bili su Hrvati. Glavni i odgovorni za nacionalnu bezbednost bio je Hrvat, kao i komandant vazduhoplovnih snaga.

- Ali uprkos svemu mi smo i tada bili spremni da nastavimo kao Jugosloveni. To je mana nase prirode. Mi oprastamo odvise brzo. Srbi su drzali izmedju 16 i 30 nemackih divizija na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata. Prema studiji americke centralne obavestajne sluzbe 78.000 Srba u Drugom svetskom ratu su ubili Nemci, 28.000 Italijani, a 750.000 Hrvati i muslimani. Ustase su zapanjile cak i Nemce. Nije bilo u pitanju samo ubijanje, nego ubijanje sa krajnjim sadizmom. Ustase su se takmicile u tome ko moze da ubije vise Srba na sto okrutniji nacin.

- Sve te zlocine Tito je pokusao da prikrije. Konacno on sam je bio Hrvat. Nama nije bilo dozvoljeno cak ni da se secamo stida, nacionalnog ponizenja, mucenja. Tito je stitio ustase tokom citavog svog zivota. Bosanske muslimane je nagradio za masakr Srba nacinivsi ih nacijom. Ipak, uprkos svemu tome, ubedio nas je da zrtvujemo nase srpsko nasledje za Jugoslaviju. U popisu od 1960. naveo sam da sam po nacionalnosti Jugosloven. I ne ponosim se tom odlukom. Moje jedino opravdanje je da sam bio mlad...

Kao i u svemu drugom sto sam doziveo na Palama i u ovom razgovoru dominirala je opustena neformalnost. Dok smo General i ja razgovarali, oficiri su dolazili i odlazili, radoznali sto vide stranca iz Sjedinjenih Americkih Drzava koji povremeno zivi i u Izraelu i u Grckoj.

- U pocetku nisam zeleo da verujem da Hrvati i muslimani jos jednom sluze kao oruzje Nemackoj. Bilo sta da je Tito govorio ili cinio, muslimani nikad nisu bili nacija, a jedini koji je Hrvatima dao drzavu bio je Adolf Hitler. A sto se tice Franje Tudjmana, on ce, verujem, zavrsiti unistavajuci sopstveni narod.

- Ja vidim kako se pojavljuje i nastaje veoma kompleksna geopoliticka situacija u ovom delu sveta, a kao i obicno kljuc je Nemacka. Odjednom svet je zastrasen. Vidi tu strasnu, novu silu kako se ponovo izdize i ne zna kako da je zaustavi. Naravno, Amerika snosi dosta krivice za to. Amerika je omogucila ponovno ujedinjenje Nemacke i stvorila uslove za ono sto se dogodilo. Posle sloma Sovjetskog Saveza Amerika je zelela svoju protivtezu Evropskoj zajednici koja bi, ukoliko se Evropa zaista ujedini postala najmocnija politicka i ekonomska sila na svetu. Amerika je bila spremna da Nemackoj da Evropu da bi ona preuzela kontrolu nad svetom. Ali, Amerikanci su slabi istoricari, Nemacka nikad nece prihvatiti drugo mesto u bilo cemu. Nemci su nemilosrdan, agresivan narod. Koliko jos ratova treba da se vodi da bi se to shvatilo?

- I dok se ovo politicko vucenje konopca odvija izmedju Evrope i Amerike, Balkan strada kao zrtva, a muslimani opet krecu ka Severu...

Posto smo se dotakli islama zanimalo me je kakva je uloga islamskih dobrovoljaca mudzahedina u ratu. Mladic je potvrdio da u Bosni ima nekoliko hiljada muslimanskih dobrovoljaca, dodajuci da su u Turskoj, Iranu, Saudijskoj Arabiji i Pakistanu postojali tajni centri za njihovu obuku i da je Turska odigrala podmuklu ulogu na Balkanu.

Prema generalovim recima u Hrvatskoj je bilo 13.000 najamnika koji su sluzili kao dobrovoljci iz Nemacke, Kanade, Argentine, Venecuele, Velike Britanije, Sudana i Brazila. NJihova pocetna plata bila je izmedju tri i pet hiljada maraka mesecno, ali je potom skresana na deset odsto. Cak i sa smanjenom nadoknadom, ocenjuje Mladic, bilo je dosta novih najamnika u iscekivanju da se angazuju u Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji...

- Republika Srpska ne racuna na dobrovoljce. Oni joj nisu potrebni. U mom narodu postoji ratnicka tradicija, duboko u nasoj krvi. Za stvari u koje mi verujemo spremni smo da trpimo i patimo da umremo ako je potrebno. Nasa istorija nas je ocelicila.

Kada se povela rec o oruzju u glasu generala Ratka Mladica primetio sam prizvuk gorcine:

- Jugoslavija je bila sesta medju najmocnijim proizvodjacima oruzja u svetu. Ovde smo takoreci sve proizvodili. Ali cetiri petine glavnih postrojenja za izradu oruzja bile su izvan srpskih teritorija. U Bosni skoro sve vazne fabrike pale su u sake muslimanima. U bivsoj Jugoslaviji vecina novih fabrika bile su predate Hrvatskoj i Sloveniji. Tudjman i Izetbegovic vikali su na sav glas da je Jugoslovenska armija veliki deo svog oruzja ostavila Srbima, ali niko ih nikad nije cuo da govore o tome kako se najvaznije fabrike i pogoni za proizvodnju oruzja nalaze u njihovim rukama.

Po tradiciji tolikih generala od Aleksandra do Vingejta Mladic sve vise sa filozofskog stanovista posmatra svoj zivot i ulogu koja mu je dodeljena.

- Godine 1991. jedan momak je stao izmedju mene i bacene granate. Bio je tesko ranjen, a ja sam bio potresen dozivljenim, ne blizinom smrti, nego spremnoscu nekog drugog da umre umesto mene. Dugo sam se osecao nesposobnim, nedovoljno zrelim da to razumem. A onda sam jednog dana shvatio da je sve bilo veoma jednostavno. Svaki covek ima dve majke, onu koja ga je rodila i domovinu. Sve je zavisilo od obe majke. Svet je pokusao da mi oduzme jednu od njih ukidajuci moju zemlju, ali u tome nikad nece uspeti. Iz pepela stare Jugoslavije izdigla se Republika Srpska. Niko mi nece oduzeti tu majku.

Tokom 27 godina provedenih u armiji Mladic je sluzio na svakoj od postojecih duznosti.

- Zato sto sam bio Srbin obicno sam dobijao najprljaviji posao a isto se dogadjalo i mojim srpskim kolegama. To je bilo dobro na izvestan nacin. Ocelicilo nas je, ucinilo jacim i prilagodljivijim. Zbog etnickih obzira stara Jugoslovenska armija je bila pomijara intriga. Bila je nedelotvorna jer covek u njoj nije bio ocenjivan po svojim vojnickim sposobnostima, vec po etnickom identifikovanju. Sve skole za obuku u zemlji bile su locirane u Hrvatskoj. Jedini izuzetak bila je vojna skola u Nisu, u Srbiji za pse.

Mladic je zastao, pa smo dva puta nazdravili. Pojavio se bol u njegovim ocima dok se pripremao da nastavi.

- Tragedija srpskog naroda je da mi imamo Srbe koji se bore i umiru svakog dana i Srbe koji posmatraju sa strane. Duboko saosecam sa mojom bracom koji su pod medjunarodnom blokadom i koji pate zbog sankcija. To je zlocin koji je protiv njih pocinila hipokritska medjunarodna zajednica. Ali ja takodje ne mogu da oprostim mojoj braci zbog indiferentnosti prema krvavom ratu koji nas je sve zahvatio.

- Juna 1992. bosanski Srbi su umirali. Vise od stotinu sela je gorelo na nasoj strani Drine mesta koja vise ne postoje kao Ratkovici, Fakovici, Skelani... Zene i deca su ubijani. Stariji ljudi su zivi bacani u plamen koji je buktao na mestu gde su nekad bili njihovi domovi...

- U helikopteru sam preleteo najzesca poprista borbi da bih vodio bitku. Cak i moje otvrdle oci nisu mogle da veruju kako je sve dole bilo strasno. A onda, odjednom paznju sam usmerio na drugu stranu Drine razdaljina od svega stotinak metara i video moje sunarodnike Srbe kako igraju fudbal. Gledaoci su tapsali i klicali svojim timovima. Mladici su stajali zagrljeni sa svojim devojkama. Tada sam zamalo prekrsio zavet da necu koristiti oruzje. Da sam imao bombi, bacio bih je na njih. Shvatio sam u ocaju da mi Srbi nemamo nacionalni program, da nismo dovoljno objedinjeni. Borili smo se sest stotina godina protiv Turaka, a onda dva puta protiv Nemaca ali se nikad nismo dovoljno stopili u nasim srcima...

- Sudbina je povezala Srbe i Jevreje. Ni mi ne mozemo da izgubimo bitku jer bi to znacilo nase izumiranje. Imam li ja prava na sopstvenu zemlju? Zasto sam ja drugaciji od Francuza ili Velsanina, ili Grka, ili Italijana? Ja ne zelim nicega da lisim muslimane. Neka imaju svoju zemlju. Ali, ja hocu da me ostave na miru. Ja sam priteran uza zid. Ne plasim se da se borim za ono u sta verujem. Ako izgubim ovaj rat, ja gubim sve.

- Ko odlucuje da li cete imati svoju drzavu ili ne? Medjunarodna zajednica! Ali po kom pravu neko drugi odlucuje o mojoj sudbini, presudjuje za mene... Zar ce Nemci da mi kazu hocu li da zivim ili umirem? Dva puta su pokusali. Nisu uspeli.

Mladic, General, kao mlad covek bio je obdaren pesnik, sto je karakteristicno za njegov narod. Godine vojne sluzbe ocigledno nisu narusile taj talenat.

- Ja sam srecan covek. Mislim da je jedino zena na zemlji sveta. Ja imam majku, sestru, suprugu i kcer. I sto je podjednako vazno, imam otadzbinu. Ulozio sam sve sto sam imao i sve o cemu sam sanjao u moju rodnu zemlju. Nema te sile na svetu koja moze da unisti Republiku Srpsku...

Bilo je pomalo tesko zaspati te noci, delom zato sto je bilo odvise hladno, a ja sam bio potpuno nepripremljen za takvu temperaturu pocetkom jula. Bio sam takodje uzbudjen zbog odlaska na Grbavicu planiranog za naredni dan.

Ali te noci moje misli su bile usredsredjene i na Ameriku. Nedelju dana ranije proveo sam zanimljiva dva sata sa dr Milanom Bulajicem, medjunarodno priznatim ekspertom za pitanja ratnih zlocina, a takodje diplomatom na sluzbi u SAD vise od deset godina. On mi je rekao da su Amerika i Srbija bili bliski saveznici od Ugovora iz 1881, da su dodatni savezi potpisani sa Kraljevinom Srbijom 1901. i Crnom Gorom 1905, i da je Amerika bila prva zemlja koja je zvanicno priznala Jugoslaviju kada se ona izdigla iz pepela Prvog svetskog rata 1918. Tokom 112 godina prijateljstva izmedju Jugoslavije i SAD nije bilo ni jednog slucaja neprijateljstva.

O Americi i intervjuu sa dr Bulajicem mislio sam satima pre spustanja u Sarajevo zbog snaznog utiska koji je na mene ostavio General Mladic. Sa svom njegovom srpskom vatrenoscu bilo je neceg americkog u njemu.

Da li su Sjedinjene Americke Drzave postupile u sopstvenom interesu podrzavajuci Nemacku koja je dva puta ukrstila maceve sa Amerikom samo u jednom stolecu, a zrtvujuci Jugoslaviju koja je izdata da bi je zatim raskomadao ostatak Evrope? Bilo je raznih zlocina na hiljade njih ali nad njima ne drze monopol ni Srbija ni bosanski Srbi. Bilo je dokumenata i svedocenja za obe strane. Silovanja, ubijanja, pljacke nisu ograniceni ni samo na hriscane niti samo na muslimane. Niko nije nevin.

A onda tu je i pitanje komunizma. U svim mojim licnim susretima i dozivljajima u Jugoslaviji nisam sreo ni jednog Srbina koji bi mi rekao: "Bio sam komunist i ponosim se time". Zasto onda Amerika nije razumela? General Mladic privrzeniji je idealima SAD vise nego sto ce to ikad moci da bude kancelar Helmut Kol...

Te noci sam lose spavao jer sam toliko zeleo da kazem Bilu Klintonu: "Pogledajte jos jednom u istoriju pre nego sto kompromitujete Ameriku. Nemojte izneveriti poverenje u ljubav. Ne odbacujte vise od stotinu godina dokazanog prijateljstva, naklonosti i uvazavanja citavog jednog naroda".

I tada sam najzad zaspao, ali to ipak nije bio dobar san...

Arnold Serman

P.S Autor je publicista iz SAD "koji povremeno zivi i u Izraelu i u Grckoj". Feljton je objavljen u "Vecernjim novostima" oktobra 1993.

Ovo su clanci za istoriju.