Srbija može biti gubitnik novog hladnog rata

Glavna razlika je da je Tito sprovodio svoju spoljnu politiku s pozicije snage, dok Srbija danas to čini s pozicije slabosti. Njena sadašnja spoljna politika je potpuno proizvod žestokih internih podela i zato joj nedostaje koherentnost i kontinuitet

Tokom hladnog rata, predsednik Tito igrao je briljantnu partiju ostajanja između dva rivalska bloka, dobijajući značajne ekonomske i političke ustupke od oba. To je povremeno bio opasan proces, počinjući od raskida sa Staljinom 1948. Mada podzemni vojni objekti raštrkani širom zemlje u našoj eri izgledaju pomalo staromodno, spremnost Jugoslovenske armije u to vreme da vodi produženi i intenzivni gerilski rat protiv bilo kog napadača bila je značajna snaga odvraćanja.

Tito je imao još jednu prednost. Ako se preskoče neka etnička komešanja kao što je bilo Hrvatsko proleće, imao je punu kontrolu nad svojom zemljom uz pomoć jednopartijske autoritarne vladavine. On nije morao da brine o predstojećim izborima. Osim toga, njegov kredibilitet iz godina Drugog svetskog rata i njegova spremnost da se usprotivi Staljinu dali su mu jedinstveni status u svetu. Pametno je koristio Pokret nesvrstanih, čijem je stvaranju doprineo, kao polugu protiv dva bloka. Na domaćem planu, mešao je svoj jedinstveni brend autoritarizma s ukusom antikapitalizma i protiv značajnijeg privatnog vlasništva s ličnim slobodama, što je izazivalo zavist komunističkog bloka. Sve u svemu, učinio je da Jugoslavija bude korisnik hladnog rata.

Srbija se sada ponovo nalazi između snaga koje se okreću prema novom "hladnom ratu", s obnovljenom, agresivnom Rusijom koja otvoreno govori o svom pravu na "sferu uticaja" koje čak ide dalje od graničnih država (očigledno imajući na umu Srbiju i možda Crnu Goru) i Zapada, koji predvode Sjedinjene Države uz pritisak retorike i resursa.
Ovo bi, bar u teoriji, moglo da se pokaže korisno za Srbiju baš kao što je bilo za bivšu Jugoslaviju pod Titom. Uostalom, Evropska unija ponudila je značajne koncesije Srbiji pre nedavnih izbora kako bi otklonila pretnju radikala. Rusija je pružala i nastavlja da pruža vitalnu podršku Srbiji u Savetu bezbednosti UN oko Kosova i ima milijarde za investicije zahvaljujući velikim prihodima od nafte i gasa. Neki pametni srpski političari svakako razmišljaju o ponovnom vraćanju slavnih starih dana iz Titovog vremena i igranja na jednu kartu protiv druge kako bi se od obe strane dobile produžene koncesije.

Jedini problem jeste da je ovo poređenje s Titovom erom sasvim veštačko. Ako se bliže pogleda, ono se raspada u komade. Ono što izgleda potencijalno privlačno u veoma kratkom vremenskom periodu, postaje neizvodljivo malo kasnije ako se krene tim putem.
Glavna razlika je da je Tito sprovodio svoju spoljnu politiku s pozicije snage, dok Srbija danas to čini s pozicije slabosti. Njena sadašnja spoljna politika je potpuno proizvod žestokih internih podela i zato joj nedostaje koherentnost i kontinuitet.

Slučaj Gruzije je u velikoj meri obelodanio ove sukobe. Na jednoj strani, vođeni mržnjom prema NATO i situacijom na Kosovu, Radikalna stranka i DSS Vojislava Koštunice očito su s velikim zadovoljstvom dočekali rusku invaziju Gruzije i priznavanje dva njena otcepljena regiona. Umesto da osude Rusiju za ove akcije (koliko god da su one slične onom što se dogodilo s Kosovom), one svu krivicu pripisuju NATO i Sjedinjenim Državama jer su omogućili presedan s Kosovom. Oni pozivaju na najbliže moguće veze s Rusijom i verovatno su srećni i što Rusija želi da uključi Srbiju u svoju "sferu uticaja".
Na drugoj strani, oni koji žele da se priključe Evropskoj uniji što je pre moguće isto toliko su zabrinuti zbog ruskih akcija koliko i sama EU. Oni svakako ne pozdravljaju ruski zagrljaj. Zbog kritično važne ruske podrške u kosovskom pitanju, međutim, vlada i predsednik oklevaju da izraze ovakav stav. Oni ostaju nemi.

Najbolja ilustracija razlike između dve ere je sadašnji dogovor na stolu za rusku kupovinu srpske naftne kompanije NIS. U Titovoj eri, Jugoslavija je bila korisnik jednog veoma povoljnog aranžmana na osnovu kojeg je dobijala vredne resurse, uključujući naftu, u razmenu za potrošačku robu druge kategorije za koju je bilo malo ili nimalo mesta na konkurentnijem Zapadu. Sada, međutim, umesto da dobija koncesije od Rusije, Srbija se prisiljava da proda jednu od svojih najvrednijih kompanija za verovatno jednu trećinu njene prave vrednosti da bi nagradila Rusiju za njenu produženu podršku oko Kosova.

Tokom Titove ere, Zapad je želeo da pomogne Jugoslaviji kako bi pokazao zemljama Varšavskog pakta da postoji bolja alternativa nego što su Sovjetski Savez i komunizam. Jugoslavija je bila vredna nagrada. Sada Evropska unija pomaže Srbiji ne zato što je ona snažan svetionik nade u teškom hladnoratovskom ambijentu, već zato što je njena ekonomska i domaća politička situacija čine slabom i potencijalnim faktorom nestabilnosti u regionu.

Ono što je najvažnije, pomoć koju posebno Evropska unija pruža Srbiji, baš kao i Rusija, ima svoju cenu. Evropski lideri očekuju od Srbije da u bliskoj budućnosti uhapsi dva istaknuta begunca koje traži Haški tribunal i da igra manje opstruktivnu ulogu na Kosovu. Ako se ti koraci ne dogode pod sadašnjom demokratskom vladom, entuzijazam za podršku Srbiji unutar krugova EU brzo će se umanjiti. Već sada među američkim i evropskim diplomatima postoji nedostatak razumevanja u vezi s tim zašto sadašnja vlada tako aktivno sprovodi akciju da dobije podršku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija za savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde povodom kosovskog pitanja. Oni su prilično naivno verovali da će čitavo kosovsko pitanje tiho nestati s izborom sadašnje srpske vlade.

Poenta je da ni Rusija ni Zapad neće biti spremni da pređu preko akcija koje Srbija danas može preduzeti, kao što su to dva rivala iz hladnog rata bili spremni da učine za Tita. Umesto da bude korisnik novog hladnog rata, verovatnije je da će Srbija postati njegova žrtva.

Piše: Vilijem Montgomeri