Drugo lice Srebrenice

"Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas."

Petar Kočić

Nema razloga da se više
troši vrijeme na pobijanje vješto izvedene propagande oko "masakra" u
Srebrenici. Štoviše, može se reći da je Zapad u toku zadnjih deset
godina, lagao o svemu ostalom: srpskim "logorima za silovanje" i
"logorima smrti", o masakrima Markale, o pekari u ulici Vase Miskina, o
"Masakru u Račku", o navodnoj smrti 100.000 ili čak 500.000 Albanaca na
Kosovu "ubijenih od strane Srba", itd. Prema tome, žašto ne bi lagao i
o Srebrenici? Dakle, problem nije u istinitosti činjenica o Srebrenici,
u svakom slučaju ne za nove totalitarne vladare. Za njih su Srebrenica
i Markale bili samo neka vrst krvave ali neophodne metafore, put do
Dayton sporazuma, do kolonizacije Balkana, do ostvarivanja neljudskih
geopolitičkih ciljeva." [Emil Vlajki, Demonizacija Srba]

Alija
Izetbegović je, shodno svojoj "Islamskoj Deklaraciji", platio krvlju
svojih sunarodnika logistiku zapadnih moćnika u ostvarivanju svojih
vojnih i političkih ciljeva.

" U današnje vrijeme događaji
tipa "masakr" ne moraju se uopšte dogoditi. Dovoljno ih je samo
zamisliti. Ostalo je stvar tajnih službi, čarobnjaka iz agencija za
odnose sa javnošću i savezništva elita, medija i publike. Američki film
"Wag the Dog" sjajno pokazuje kako je postojeća stvarnost sve više
čista iluzija, a iluzija sve više postaje nepodnošljiva realnost."
[Isto, str.299.]

Postoji li rat bez okrutosti, nasilja i
pogibija? Koliko mi je poznato takav rat nije zabeležen u istoriji
ratovanja. Zašto bi Srebrenica bila izuzetak?

Ovako je bilo u vreme pada Srebrenice u Milićima i Ratnoj bolnici "Sv. Nikola".

Te
noći nebo je bilo tmurno, gradić utonuo u mrklu pomračinu i gluvu
neprijatnu tišinu. Pre dva dana NATO avioni su bombardovali obližnji
zaselak Zeleni Jadar, pa smo zbog toga na krov bolnice postavili veliki
crveni krst na belom platnu. Slaba korist od toga kad znamo da su kod
Goražda gađali naše sanitetsko vozilo i pobili naše medicinare. Juče su
u bolnicu doneli posmrtne ostatke čuvara vodovoda, starijeg čoveka,
kojeg su prethodne noći ubili Orićevi borci prebacujući se iz
Srebrenice u Kladanj, po dogovoru Alije Izetbegovića i Klintona. Plač,
jecanje i uzdasi kao nebrojeno puta do tada, kad su u bolnicu donosili
unakažena tela nevinh žitelja okolnih srpskih sela i zaselaka. Prema
raspoloživim podacim poimence je evidentirano više od 3000 nastradalih
Srba u zoni delovanja jedinice Nasera Orića, pre "masakra" u
Srebrenici. Istovremeno do sada je nađeno i identifikovano oko 2000
Bošnjaka iz Srebrenice. Gde je ostalih 5000 ili 6000 srebrenčkih
"šehida"?! Eno ih gde kao osvedočeni džihad ratnici seju kosti po
ratištima na Alahovom putu od Kosova i Metohije do Čečenije, ili kao
teroristi završavaju u lancima kampova u dalekoj Australiji.

San
mi ne dolazi na oči, i kao retko kad u proteklim ratnim godinama,
obuzima me nekakva zebnja i strah. Osećalo se da će se desiti nešto
važno i opasno. Pozvao sam svoga vozača "Micka" i zamolio ga da me
polako proveze ulicama Milića. Sve spava dubokim snom, nečuje se ni
lavež pasa. Budan je jedino dežurni policajac koji bunovno promrmlja:
"Idi profo u bolnicu i mirno spavaj". Poslušao sam.

Ujutru
zvoni telefon - iz komande mesta naređuje mi major VRS da odmah sa
saradnicima i sanitetskim vozilom odem u Staru Kasabu, danas Dušanovo,
i ukažem medicinsku pomoć zarobljenim muslimanskim ranjenicima!
Naređeno – učinjeno. Zatičem stravičan prizor – po četvorica nose
jednoga, ovom "visi" noga, onome ruka, onaj treći je prostreljen i "
bled kao krpa", očgledno hemoragični šok. I tako, to pre podne, datuma
se ne sećam, verovatno negde između 12. i 13. jula 1995. godine,
provedoh trijažirajući neprijateljske ranjenike, dojučerašnje Orićeve
borce, U bolnicu je prevezeno i u naredna 24 časa operisano između 20 i
30 teških ranjenika. Nijedan od njih nije podlegao! Narednih desetak
dana su se oporavili i u pratnji lekara i medicinske sestre, autobusom
odvezeni u Zvornik. Kasnije sam čuo da su svi oni razmenjeni za naše
zarobljenike. Da je tako bilo svedoči jedan "moj" pacijent u intervjuu
sarajevskoj televiziji. Na pitanje "gdje si liječen" , odgovorio je "u
četničkoj bolnici u Milićima", a "kako su te gledali" - "dobro, isto ko
i njihove". Pošten neki čovek, što jeste jeste.

Tako sam u vreme
pada Srebrenice doživeo snažno osećanje ponosa stoga što sam sa svojim
saradnicima ispoštovao Hipokratovu zakletvu lečeći i neprijateljske
ranjenike.

Muslimanski ranjenici su i ranije lečeni u bolnici
"Sv. Nikola" u Milićima. Ovo će potvrditi i dvojica lekara stranaca,
Mark Matis, anesteziolog iz Belgije i Đuzepe Valentin, Italijan. Oni su
nam pritekli u pomoć preko organizacije "Lekari bez granica". U dragoj
uspomeni mi je ostao Đuzepe, inače vrstan opšti hirurg, koji je posle
jednomesečnog rada u bolnici "Sv. Nikola", odmah otišao u Međunarodni
pres centar u Beogradu i tom prilikom izjavio da dolazi iz "četničke"
bolnice u kojoj operišu i neprijateljske – muslimanske ranjenike. Po
povratku u svoju Italiju, Đuzepe je ponovio ovu izjavu u nekom listu i
poslao mi fotokopiju iste.

I ovoga puta, laži o ratu i iz rata
u BiH upornim ponavljanjem, postadoše "istina" - nevine osuđuju, traže
ratnu odštetu od srpske agresije, posle deset godina zatvaraju
osumničene za učešće u "genocidu u Srebrenici", Kongres SAD demonizuje
Srbiju, hoće da zatru Republiku Srpsku i srpstvo u celosti.

Skerlićeva sintagma da je "Zapad zakon života" aktuelna je kao da je juče izrečena.

Verujmo narodnoj mudrosti da "ničija nije do zore gorela"!