Čišćenje univerziteta

Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 «nacionalističkih» profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na «odgovornost za svoje delovanje»

Knjiga «Samoizolacija: realnost ili cilj» (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je «srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju» (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle «Bljeska, «Oluje», «Milosrednog anđela», nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek «ne predaju». Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da «dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom» (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. «Najveći deo kulturne i intelektualne elite», kaže se u ovom izveštaju, «ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite.
Naročito treba povesti računa o «nacionalistima» sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. «Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima», pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, «prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama» (92). Najpre, «jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju» (74). «Međutim, osim medijske promocije», piše dalje, «propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama» (74). «Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (...)Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente» (103). «Na taj način», zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, «ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom» (74).
Rešenje je jednostavno: odstraniti iz javnosti «nacionalističke» profesore, kontrolisati šta pričaju na predavanjima i vežbama, proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova: «Preporučuje se(...) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona« (75).
Spisak «problematičnih» profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, «najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta» (66). Srpski nacionalisti i članovi «anti-Haškog lobija» poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanvić, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).
Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonić i mr Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjana Vasović, dr Slobodan Samardžić, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Đurković. Na spiku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić. U popisu nacionalističkih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Đosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, zatim slikari Miloš Šobajić i Ljuba Popović, pa režiser Emil Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Slobodan Reljić (NIN), Zoran Đirjaković (NIN), Bogdan Tirnanić (NIN), Ljiljana Smajlović («Politika») Svetlana Vasović Mekina («Politika») itd.
U knjizi se (str. 78-81) sa nostalgijom podseća na čistku Pravnog fakulteta od «srpskih nacionalista», nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Đurić, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Čavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanović, dr Stevan Đorđević i dr Danilo Basta . Kao prvo ime «zdravih snaga» sa Pravnog fakuletta, koje su se te 1972. obračunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijević (81). Nažalost, misle autori ovog izveštaja, ta čistka nije bila dovoljno radikalna, jer se «srpski nacionalizam» obnovio u još većem stepenu. Iako ova nova grupa «srpskih nacionalista» obuhvata gotovo polovinu nastavnika na fakultetu, od kojih su neki čak u ličnom ili stručnom sukobu, za autore ovog izveštaja «nema dileme da su članovi grupe ideološki istomišljenici» (87). Zato valjda, bez obzira na sve nijanse, članove grupe treba tretirati jednako i izložiti ih jednakom postupku «lustracije».
Inače, ovo zahtevano obezglavljenje srpske nacionalne elite napisano je veoma neobičnim jezikom. Tu nalazimo reči kao što su «jugoslavenski» (10), «Europa» (11), «promicanje» (u smislu propagiranja; 18), «razina» (79) «uboistvo» (baš tako napisano, čistim «korienskim» pravopisom; 100), itd. Kao da je lektor propustio da ispravi baš sve reči iz originalnog rukopisa koji je nastao ko zna gde. Zanimljivo je, takođe, da izveštaj sadrži i pravi panegirik Hrvatskoj i njenoj politici. Tako se kaže da «u odnosima na relaciji Beograd-Zagreb hrvatska strana pokazuje veću toleranciju i strpljenje» (479). To je zato što, dok u Srbiji nema čak ni osnovnih pretpostavki za «demokratsku tranziciju» (17), Hrvatska je već ušla u red «konsolidovanih evropskih demokratija» (480). «Evropsko opredeljenje Hrvatske (za razliku od Srbije, gde su svaki novi izbori i dalje presudni za eventualni evropski put zemlje), više ne dovodi u pitanje izbor bilo SDP ili HDZ kao vodeće stranke u vladi» (482).
Pored ostvarenja pune demokratije, Hrvatska je «tokom 2007. zabeležila još dva velika uspeha», kaže se u ovom izveštaju o stanju u Srbiji. «Prvi je izbor Hrvatske u Savet bezbednosti, a drugi je otvoreni poziv da u 2008. pristupi punopravnom članstvu u NATO» (482). Takođe, «na osnovu svih do sada objavljenih analiza EU, Hrvatska je postigla najveći uspeh u procesu pridruženja u odnosu na sve zemlje bivše SFRJ, izuzev Slovenije (484). Stoga, sve optužbe iz Srbije da Hrvatska sistematski onemogućava povratak srpskih izbeglica u Krajinu, jeste samo nacionalističko klevetanje jedne razvijene evropske države. «Kada je reč o izbeglicama, Srbija je od samog početka opstruirala povratak (u Hrvatsku – A. S) i ta tema je isključivo u funkciji ucene Hrvatske» (485). Dakle, za to što se Srbi ne vraćaju u Krajinu odgovorna je Srbija koja na taj način «ucenjuje Hrvatsku» (?!).
Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine. «Nacionalna suđenja su jako važna i nesumnjivo je na tom planu učinjen napredak, ali su i ona još uvek u senci relativizacije vlastite odgovornosti. To se odnosi prvenstveno na suđenja koja se odvijaju u Srbiji i na opstrukcije sa kojima se ona suočavaju» (486).
Srpski intelektualci, kaže se na istom mestu, zloupotrebljavaju neke pojave u Hrvatskoj kako bi doveli u pitanje demokratsku i europsku hrvatsku državu. Tako su, recimo, srpski profesori, akademici oko SANU i velikodostojnici SPC zloupotrebili «koncert pevača Marka Petrovića Tompsona» (493). Taj koncert je, inače, održan 17. juna 2007, a direktno ga je prenosila državna HTV. Umesto da srpski inetelektualci pokažu razumevanje za ovakvu vrstu «zabave» svojih demokratskijih i europskijih suseda, «ovakvi i slični događaji se u srbijanskim medijima koriste kao dokaz da je Hrvatska, pre svega, ustaška i kao takva neprihvatljiva za Srbe. Taj odnos prema Hrvatskoj neguje jedan deo intelektualne elite koja je učestvovala u definisanju srpskog nacionalnog programa i pripremama rata (deo Akademije i SPC, te onaj deo elite koji i dalje profiliše Hrvatsku kao ustašku i genocidnu tvorevinu)» (493). Zato se i u ovoj tački pokazuje da Srbija ne može da ostvari istinski napredak u EU i NATO integracijama sve dok se njena nacionalna inteleginecija ne podvrgne iscrpnoj čistki.
Ovakva prilično primitivna i providna hrvatska propaganda garnirana je i sa svim mogućim zamislivim i nezamislivim antisrpskim optužbama. Tako se, recimo, kao «stožer srpskih nacionalističkih snaga u Crnoj Gori» (524) navodi Srpska pravoslavna crkva. Za nju se doslovce kaže da je u Crnoj Gori «zaposela mnogobrojne manastire proglašavajući ih svojom svojinom» (524). SPC je toliko drska da, o užasa, «ima neprijateljski stav prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkkvi kojoj ne dozvoljava da vrši svoje obrede u pravoslavnim hramovima koji su bili u njenom posedu do Podgoričke skupštine 1918» (524). Za sve je kriva, naravno, srpska intelektualna elita. Ona širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, europske i multukulturne zemlje, koje predvode njihove napredne, europske, demokratske i multikulturne elite. «Težnje srpske elite da zadrži Crnu Goru u svojoj orbiti su nerealne, posebno imajući u vidu tempo i kvalitet političkih procesa Crne Gore, koja je okrenuta emancipovanom multietničkom crnogorskom društvu. Crna Gora je postala važan faktor u regionu zahvaljujući svojoj evropskoj, modernoj i demokratski profilisanoj eliti» (526).
Sonja Biserko u svojoj knjizi napominje da su mediji u Srbiji već i onako puni autošovinističke propagande «Druge Srbije». Ali ova knjiga-izveštaj je osobena po više stvari. Prvo, ona je obuhvatila sve negativne stereotipe o Srbima, sve najgore antisrpske optužbe i sve maksimalističke antisrpske zahteve. Povrh svega, ona je napisana i nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom (koji valjda treba da postane novi književni standard «denacifikovane» Srbije). Knjiga sadrži i dva antisrpska «novuma», koja do sada nismo imali prilike da susretnemo u «drugosrbijanskoj» propagandi. Prvi je direktan zahtev da se promeni srpski nacionalni identitet tako što će se izvršiti čistka Univerziteta, medija i kulture od «nepodobne» inteligencije. Zahtev za cenzurom univerzitetskih predavanja i univerzitetskih udžbenika zlokobna je najava pravog totalitarizma. Takvu vrstu nasrtaja na elementarne akademske slobode može izvesti samo okupaciona sila ili marionetski režim. Izgleda da neko u «Drugoj Srbiji» misli da je bar jedan od ovih uslova na najboljem putu da bude ispunjen.
Novost je i naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? «Sandžak»? «Preševska dolina»? «Vlaška Krajina»? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?

Brana Crnčević, književnik
Globalistički safari

- Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava čita se lako. To je zanimljivo cinkaroško štivo. Anonimni autori su čvrsti i neumoljivi. Stara policijska dosijea treba otvoriti, pročitati i spaliti, zastarela su. Helsinški odbor za ljudska prava, kao svaka tajna služba, piše nova zanimljiva dosijea. Helsinški odbor za ljudska prava obeležio je mete, kasnije će doći strelci. Globalistički safari je počeo, bio bih uvređen da nisam među “životinjama” koje love.
Šta je godišnji izveštaj gospođe Biserko? Ukrštanjem Pravnog i drugih fakulteta sa Crkvom, piscima, novinarima i slikarima, napadom na tuđe knjige, izvestio si poslodavce da je tvoj rad koristan. Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava mogao bi se oceniti kao mičurinovski projekat; spojiš komunističke i fašističke ideje i gurneš ih u globalističku čorbu, i eto male, dobre i poslušne Srbije.
Prvi rezultati su tu. Sonja Liht je već raspisala konkurs za novu Qiljanu Smajlović. Politika je to, ej Politika. Pitao bih Soroša o čemu se radi, ali ne poznajem gospodina.

Dr Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije:
Manifest okupacije Srbije

- Titoistički komunizam se na velika vrata vratio u Srbiju. Ako je Drinka Gojković u situaciji da Danku Popoviću i Ivanu Ivanoviću ne dozvoli da dobiju nacionalnu penziju, a partija Slobodana Miloševića glasa za novi ustav Vojvodine kojim se briše ono što je urađeno pre 20 godina, odnosno Vojvodina se vraća na status Ustava iz 1974, onda je i potpuno normalno da se ponovo prave bele knjige, uvode kriterijumi političke podobnosti, vraća verbalni delikt, progone “srpski nacionalisti”, čiste univerziteti, ukida sloboda govora i sve ovo što pomenuti dokument predlaže. Pošteno: treba ukinuti svaku simulaciju demokratije i svaku iluziju da Srbi imaju bilo kakvu državu.
Ovaj dokument dakle ima jednu veliku vrednost: on je zvanični dokument danas vladajuće ideologije, manifest konačne okupacije Srbije i ukidanja srpskog identiteta, što su sve procesi koji iz dana u dan napreduju. Krivica što se sve to dešava nije na ovoj minornoj grupi ekstremnih levičara, već na onima koji su vladali poslednjih dvadeset godina.

Dr Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta
Ponovo delikt mišljenja

- Za razliku od čuvenog spiska zabranjenih knjiga – Index Librorum Prohibitorum koji je ustanovila inkvizicija Katoličke crkve kad su se pojavile jeresi, a naročito reformacija, gde su popisane samo knjige, a ne ljudi kao takvi, Helsinški odbor je otišao korak dalje. Nisu napravili spisak zabranjenih knjiga nego spisak zabranjenih ljudi. Napravili su spisak onih ljudi koji se u javnosti uopšte ne smeju pojavljivati, bilo knjigom, bilo člankom, nastupom na televiziji, ili izjavama u štampi. To je pre svega uputstvo javnim glasilima, zatim izdavačkim kućama, a naročito urednicima na televiziji da takve ljude uopšte ne pozivaju.
Takozvanom preporukom “zabrane relativizacije genocida u Srebrenici” zapravo se predlaže da se iznova uvede delikt mišljenja, da niko ne sme da tvrdi, kao što ja to činim, da u Srebrenici nije bilo genocida. U Srebrenici je stradalo 403 zarobljenika, što je ratni zločin, a svi ostali su bili muškarci u najboljim godinama koji su pobijeni u borbi. To je tvrdnja iza koje stoji i vrsni istraživač tog događaja Milivoje Ivanišević, koji je to objavio u svojoj knjizi “Srebrenica” i na srpskom i na engleskom jeziku. Sonja Biserko bi da zabrani tu knjigu i da zabrani sve one koji, pozivajući se na tu knjigu, govore o tome da u Srebrenici nije bilo genocida.

Momo Kapor, pisac i slikar
Nova „Bijela knjiga”

U svoje vreme u Zagrebu je objavljena “Bijela knjiga”, delo grupe nepoznatih autora, članova Ideološke komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske, na čijem je čelu stajao pokojni Stipe Šuvar, neka mu je laka zemlja. Bila je to svojevrsna antologija humora, satire, aforizama, viceva, odlomaka iz intervjua, kratkih vesti i pesama najduhovitijih pisaca iz Srbije, koja je trebalo da dokaže kako je u ovoj republici socijalizam u opasnosti, jer ga ruše i razjedaju srpski nacionalisti. Kada bi se neki srpski pisac tih godina našao u Americi, Kanadi ili Australiji kod svojih domaćina zemljaka, oni bi najpre stvorili stranice “Bijele knjige”, tog svojevrsnog Gota almanaha, u kome su popisane sve plemićke porodice, da utvrde da li se gost nalazi među koricama te svete knjige, preštampane kao ilegalno reprint izdanje u bezbroj primeraka. Ako nije bio u njoj, niko ga ne bi ni primao, ali ako je bio zastupljen među tim plemstvom po duhu, pameti, duhovitosti i hrabrosti, otvarana su mu širom vrata njihovih kuća, sefova i frižidera. Pisac ovih redova, lutajući po rasejanju, sam je to iskusio na svojoj koži, jer je zajedno sa svojim prijateljima zauzimao značajno mesto u toj antologiji.
Pisci iz “Bijele knjige” zaista su pomogli da se sruši komunizam, i to smehom, najubojitijim oružjem od koga nema odbrane, baš kao što je austrougarsku imperiju razjeo do temelja Hašekov “Dobri vojnik Švejk”. Ali neki od starih komunista su preživeli i presvukli dugmad na svojim dojučerašnjim kožnim kaputima u demokratsku Armanijevu modu, baš kao što su presvlačena dugmad u onoj divnoj staroj radnji u jednom dvorištu Makedonske ulice, gde je jedna gospođa presvlačila dugmad, druga hvatala žice na čarapama, a treća punila ispražnjene hemijske olovke. I ti, kao slučajno preostali reptili iz jednog stručnog vremena, okupili su se oko nove “Bijele knjige”, koja se sada zove “Samoizolacija: realnost i cilj” i izdao je Helsinški odbor za ljudska prava sa istim trulim zadahom hrvaštine iz Šuvarevog doba, i to usred Beograda, kao putokaz prema sanjanoj Evropi. Držeći ovo smeće od knjige u rukama, čovek se sa blagom nostalgijom seća stare “Bijele knjige”, koja je vrcala od humora i koja je bila prava hrestomatija neuništivog beogradskog duha – knjiga prepuna dokaza o ruganju komunizmu, koje ga je, na kraju, kao što su sastavljači vidovito predvideli, i srušilo u paramparčad. U ovoj knjizi, dokaza nema, postoje samo osude: sprečiti, zaustaviti, zabraniti, cenzurisati, onemogućiti, odstraniti, zameniti drugim ljudima i udžbenicima... To se današnji konvertiti, nekadašnji komunisti i saradnici tajnih službi, svete onima koji su ostali čisti, baš kao što su se zapadni Hercegovci u svim ratovima, želeći da ih satru, najsvirepije obračunavali sa istočnim, koji su svedoci njihovog prelaska na drugu veru.
I to sve, objavljeno je u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, kao najslikovitiji dokaz zaštite ljudskih prava da se misli i govori na drugi način, i onoga kakve nas sve blagodeti očekuju kada budemo živeli u obećanoj srećnoj Evropi, u kojoj, izgleda, vladaju pravila koja propisuje ova knjiga.
No, na stranu sve to! Postoji nešto strašno kada se čita ovo štivo; kao da čovek u sebe unosi neki grozan mrak pun vlage, memle, insekata i pijavica, neki grumen stare tame pune ne-logike, besmisla i poniženja, smrtonosne bacile sačuvanog ludila koji mogu da razjedu čovekov organizam svojom opakom bolešću. Ovi redovi ubijaju u nama i poslednje trunke dobrote, blagosti i razumevanja, oni nam zagađuju nerve i metabolizam, onesposobljuju da volimo, da se divimo životu i da se smejemo. Mislim da je ova knjiga štetna po zdravlje, baš kao što će lekari jedanput utvrditi da slušanje programa Radija “Slobodna Evropa” izaziva karcinom..
Na kraju, baš kao što je nekada iza “Bijele knjige” stajao dobri Stipe Šuvar, iza “Samoizolacija: realnost i cilj”, stoji predsednica Helsinškog odbra za ljudska prava, Sonja Biserko.
Teoretski gledano, ja sutra od nacionaliste mogu da postanem kosmpolita, ali gospođa Biserko ne može nikako da se probudi dobra i lepa.