U subotu u Gračanici obeležen Vidovdan i 619 godina od kosovske bitke

Bilo je naše i ostaće naše

Bilo
je istovremeno i lepo i tužno biti na Kosovu i Metohiji u subotu na
Vidovdan, kada se u Gračanici obeležavalo 619 godina od kosovskog boja,
prvi put na „nezavisnom“ Kosovu.

Tužno upravo zbog ovog
poslednjeg, iako ni mi, a ni veći deo sveta nikad nećemo priznati tu
nakaradnu državu, a lepo jer nikad više sveta nije bilo na obeležavanju
ovog velikog praznika i nikad svečanije nije bilo...

No, krenimo
od početka - na „granici“ na Rudnici, na putu Raška-Kosovska Mitrovica
naš policajac propustio je kombi gotovo nas i ne pogledavši, a par
stotina metara dalje, isto je postupio, na naše iznenadjenje, i
pripadnik Kosovske policijske službe. Pošto je prošlo prvobitno
iznenadjenje, usledilo je logično pitanje - pa šta će uopšte policija
tamo i kome ta „granica“ uopšte potrebna. Daljih tridesetak kilometara
do Mitrovice vozimo se predelima u kojima nema nijednog Šiptara, svuda
srpske zastave, natpisi na ćirilici i da nije bilo ona dva punkta, ne
bi ni znali da smo na Kosmetu. I tako sve do severne, srpske Mitrovice.
A onda, povratak u stvarnost, formira se konvoj koji će pratiti Kfor do
Gračanice, drugačije nije bezbedno, kažu. Kretosmo i čim smo prešli
Ibar, vrlo dobro znamo gde smo, na sve strane albanske, američke i NATO
zastave, tu Srbina skoro i da nema i tako sve do Prištine. Usput,
gledamo mnoge novoizgrađene kuće, uz šiptarski specijalitet, većinom su
neomalterisane, a one koje jesu ili su ofarbane u drečave ili u
pastelne boje, u belo gotovo nijedna. Na sve strane, maltene jedna
pored druge, nikle su privatne benzinske pumpe, auto otpada i placeva s
polovnim automobilima koliko ti duša želi. A u saobraćaju, itekako je
bilo vidno koliko su i Kfor i Unmik učinili na povećanju bezbednosti
tog dana, patrole na skoro svakoj raskrsnici, negde i uz proveru
dokumenata. Jednostavno, znali su da će doći veliki broj Srba i svojski
su se potrudili da incidenata ne bude. Prolazimo pred Prištine, vidi se
da se mnogo gradi,a li se vidi i prljavština, decenijama zaštitini znak
najvećeg grada na Kosmetu. Skrećemo sa puta ka Gračanici i onda sledi
najveće iznenađenje, prostor od nekoliko kilometara koji je pre samo
desetak godina bio ledina, sada je postao ekskluzivan kraj, sa mnogim
vilama, megamarketima i prodavnicama automobila i luksuzne robe. Nedugo
zatim, prolazimo i Ajvaliju, albansko selo i opet dolazimo na „naše“, u
Gračanicu. A ona, prepuna sveta, neposredno oko manastira nigde mesta
za parking, sve su zauzeli autobusi i automobili sa tabalicama iz cele
Srbije, najviše iz centralne, njih na desetine. Kažu da je tog dana u
Gračanicu došlo više od hiljadu gostiju. U dvorištu manastira bilo je
svečano, kako i dolikuje, svetu arhijerejsku liturgiju držali su
vladika raško-prizrenski Artemije, vladika crnogorsko-primorski
Amfilohije i episkop Teodosije.

Ljudi u porti, tihi, svečanog
raspoloženja i svi doterani kako valja. Ćaskaju među sobom, ulaze u
crkvu, pale sveće i klanjaju se Simonidi iskopanih očiju.

Gužva
u crkvi bila je velika, svako je hteo da uđe i pomoli se za svoje
najbliže i duše kosovskih junaka, a monahinje gračaničkog sestrinstva
gotovo nečujno su prolazile i diskretno upozoravale neupućene da je
fotografisanje zabranjeno. Od poznatijih ličnosti, u dvorištu su bili
ministri Samardžić i Naumov, kao i srpski lobista Džejms Džatras. Iz
Gračanice, krenulo se na Gazimestan, gde je bilo planirano da se održi
parastos. Međutim, upravo na prilazu mestu kosovske bitke, međunarodne
snage preterale su u održavanju reda i napravile neviđenu gužvu, što je
dovelo do toga da su mnogi morali da parkiraju vozila pored puta i
posle pešače više kilometara. Ipak, ni ta razdaljina, a ni paklena
vrućina nisu omeli narod da krene peške i pokloni se senima kosovskih
junaka. Bilo je pomalo nestvarno, ali i lepo videti na desetine srspkih
zastava koje su se vijorile putem, slušati srpske pesme, a neko je
zlurado prokometarisao „još samo Sloba fali“. A gore kod spomenika,
ponovo velika gužva jer su svi želeli i tu da dođu, sveštenici služe
parastos, ljudi slušaju, obilaze oko spomenika, slikaju se, a slovački
vojnici iz Kfora koji čuvaju sponeik sve u čudu gledaju. Svet se i tu
zadržao neke vreme, a onda su svi krenuli ili u Mitrovici ili svojim
kućama, srećni i zadovoljni što su bili baš tamo gde treba tog dana. I
prema svim vestima, sve je zaista proteklo u najboljem redu, nije
zabeležen ni jedan incident, iako je itekako bilo „bliaskih susreta“ sa
Šiptarima.

A četrdesetak kilometara odatle, u Mitrovici, u sali
Tehničkog fakulteta desio se još jedan svečani i sigurno važan korak u
ponovnom uspostavljanju srpske državnosti na Kosmetu - osnovana je
Skupština zajednice opština Autonomne Pokrajine Kosova i Metohija.

Odbornici
iz 26 kosmetskih opština usvojili su deklaraciju, čiji je glavni cilj
„nužna potreba zaštite života, ljudskih prava, slobode, dostojanstva i
identiteta srpskog naroda“. Oni se, pozivaju na Ustav i zakon Srbije,
povelju Ujedinjenih nacija, Helsinški završni akt i Rezoluciju 1244 SB
UN. Delegati su odbacili kosovsku nezavisnost kao nezakonitu i
ništavnu.

Za predsednika Skupštine izabran je Radovan Ničić iz
Srpske radikalne stranke, a u radu Skupštine koja ima 45 delegata, osim
radikala učestvuju i DSS, SPS kao i po jedan delegat Goranaca i Roma.
Na osnivanje Skupštine nisu došli predstavnici DS-a i G17 plus jer će
odluku o učešću u radu doneti tek pošto nova Vlada Srbije zauzme stav
prema formiranju tog parlamenta. Nažalost, i u tako važnom trenutku
nije moglo da dođe do srpske sloge, ali delegati s kojima sam
razgovarao su optimisti i očekuju da učešće u radu uzmu sve najjače
stranke u Srbiji. Kako nam je rečeno, skupština zajednice opština
trebalo bi u veoma skorom roku da preraste i u pravu pokrajinsku
skupštinu srpskog naroda.

Šiptari su, što se i očekivalo,
formiranje skupštine odmah ocenili kao ništavno, ali za to niti ih je
ko pitao, niti je koga interesovalo šta oni misle.

I
tako, provedoh Vidovdan na Kosovu i šta je zaklučak? Pa, to da je
manastir i dalje na svom mestu, posle gotovo sedam vekova, da su Srbi i
dalje tamo, da je sve tako sveto i lepo i zaista se postavlja zašto bi
to sve to prepustili Šiptarima kada njihovo nikad i nije bilo?! Vredi
se za Kosovo boriti, ako treba i po svaku cenu, bilo je naše i zašto ne
bi ostalo naše.