Globalisti u akciji

Globalisti u akciji

Harlekinski nastupi ambasadora

Ambasadori
više zapadnih zemalja, posebno SAD, Velike Britanije i Nemačke, ono što
su nekada činili prikriveno, ili poluprikriveno, čine danas javno,
stavljajući Srbiji do znanja da sudbina i budućnost njenog naroda,
zavisi isključivo od privrženosti Zapadu. Sve osim toga vodi je u ambis
propasti iz koga nema povratka.


S tim
i takvim delovanjem nastupali su u predizbornoj kampanji, a istim
intenzitetom, pa i većim, nastupaju danas kad su u toku pregovori
srpskih stranak i koalicija o formiranju vlade. Ambasadori su se toliko
osilili da, prenebregavajući sve medjunarodne, civilizacijske i norme
diplomatskog ponašanja o nedopustivosti mešanja u unutrašnje stvari
drugih zemalja. Oni gotovo svakodnevno nastupaju u medijima nudeći
Srbiji blagostanje ukoliko formira “proevropsku”, nikako “Srpsku”
retrogradnu vladu.

Kameron Manter, ambasador SAD, na primer,
koga prenose svi srpski štampani i elektronski mediji, tvrdi kako će
Srbija, ako formira “proevropsku” vladu, doboti veliku pomoć od
Amerike. Iako su mu vrlo dobro poznati izborni rezultati, on navodi
kako je putem njih srpski narod “veoma jasno napravio izbor”, zbog čega
se SAD treba da fokusiraju na to “da se obezbedi budućnost ove zemlje
i da se poštuje želja srpskog naroda”. Ili zaboravlja, ili potcenjuje
inteligenciju srpskog naroda, tek gospodin, odnosno njegova
ekselencija, previdja da su stranke i koalicije koje je podržavao,
dobile manje glasova od stranaka i koalicija koje danas naziva
retrogradnim. A za njega su retrogradne sve one stranke koje ne
pristaju da formiraju vladu sa listom za Evropsku Srbiju. Ali zato svi
oni na koje je do juče bio gadljiv, kao što je slučaj sa socijalistima
na primer, svrstava u “proevropske” snage, opraštajući im sve što su
svojevremeno izricali na račun njegove zemlje, Haga i drugih nedaća
koje je vladavina Zapada donela u Srbiju.

Britanski ambasador u
Srbiji, Stiven Vordsvort, pored intervjua u srpskim medijima putem
kojih takodje ukazuje kakva vladu treba da se formira, pravi i
globtroterske ture po Srbiji. Put ga je najpre odveo u Jagodinu gde je,
komentarišući “čudo” koje je zapadnim kreditima načinio Dragan
Marković Palma, obećavao kako sve gradove, krene li Srbija putem
“evropskih integracija”, očekuju slična “čuda”. A ta čuda su zoološki
vrt, akva park, muzej voštanih figura, sportski tereni, klizalište,
asfaltni putevi do seoskih naselja… Sve je to lepo, istinska uživancija
za gradjane Jagodine i okolnih mesta, evropski ambijent u malom, ali
šta će biti kada dodje vreme da se dug – “zao drug” počne da vraća? To
u ovom trenutku ekselenciju Vordsvorta, naravno, ne zanima. Cilj je
njegove misije da se na najbolje mogući način promovišu i propagiraju
“proevropske“ snage, odnosno ukaže na neophodnost formiranja vlade koja
će Srbiju neopozivo i nepogrešivo odvesti u Evropu – naravno kada Hagu
isporuči preostalu trojicu begunaca, prizna nezavisnu državu Kosovi i
sa njom uspostavi dobrosusedske odnose.

Ambasador Nemačke,
gospodin Volfram Mas, nikako ne zaostaje za američkim i britanskim
kolegom. A i kako bi kad se zna da sva trojica naloge za svoje
praktične akcije dobijaju iz zajedničke centrale koja se nalazi na
zapadnoj obali Atlantika. I njegova je osnovna preokupacija formiranje
“proevropske” vlade u Srbiji, zbog čega ne izostaje poruka da Srbija
treba da dobije vladu “koja će joj obezbediti političku stabilnost i
koja će brzo napredovati ka Evropskoj uniji” (EU). On čak na neki način
i preti Srbiji, upozoravajući da “Nemaćka i drugi zapadni investitori
pažljivo gledaju u kom se pravcu Srbija kreće”. Drugim rečima, ne
formira li se vlada u Srbiji po ukusu Zapada, ništa od stranih
investicija. Takve ucene nemačkog ambasadora, mnogi politički i
ekonomski analitičari, a i obični gradjani, komentarišu narodnom
izrekom: “Plaši mečku rešetom”. Jer, da je tačna tvrdnja ambasadora
Mesa, to bi značilo da investitori zapadnih država mogu da investiraju
isključivo u zemlje EU. Praksa ga, medjutim, demantuje jer je
opštepoznato da investitore ne zanima politika i stranačka pripadnost,
zbog čega ulažu tamo gde imaju izglede za zaradom, odnosno oplodnjom
uloženog kapitala.

Navedeni harlekinski istupi zapadnih
ambasadori nisu, medjutim, strani ni brojnim zvaničnicima zapadnih
zemalja. Mnogi od njih, naime, obećavaju Srbiji sve i svašta, pod
uslovom da formira vladu koja njima odgovara. U okviru tih obećanja
posebno se potencira pružanje mogućnosti da Srbija postane kandidat za
prijem u EU. Jedan od tih “dobročinitelja” je i ministar inostranih
poslova Francuske Bernar Kušner, čovek koji je neposredno po
proglašenju nezavisnosti Kosova izjavio da taj čin predstavlja “kraj
nevolja na Balkanu. Nadam se”, kaže dalje on, da je sve gotovo. Sada je
potrebno pomirenje, iako znam da će za to biti potrebno dosta vremena”.
Tu, medjutim, nije kraj Kušnerovih izliva “ljubavi” prema Srbima.
Povodom predloga da članice EU prošire režim besplatnih viza za
gradjane Srbije, gospodin Kušner doslovno kaže: “Nadam se da će ovo
biti veliko ohrabrenje za Srbe, koji treba da shvate da je njihovo
mesto u EU i da nezavisnost Kosova nije za njih poraz, već naprotiv,
otvaranje mogućnosti da zauzmu svoje prirodno mesto u EU”. Zalažući se
za Srbiju na “evropskom putu”, gospodin Kušner, izgleda, želi da
izgladi sva (ne)činjenja u vreme kada je bio šef Civilne misije (Unmik)
na Kosmetu. U vreme nestanka velikog broja Srba sa Kosmeta, delegacija
porodica nestalih, koju je Kušner na jedvite jade primio, tražila je da
preduzme mere i obavesti ih o njihovoj sudbini. Simo Spasić, koji je
bio na čelu ove delegacije predočio je Kušneru ono što će kasnije
obelodanila Karla del Ponte u svojoj knjizi “Lov”. Kušner, medjutim,
nije ni prstom mrdnuo, niti mu je ikada palo na pamet da komentariše,
ili se uključi u diskusiju o stravičnoj sudbini Srba s čijim se
organima trgovalo – dobrim delom zahvaljujući i neodgovornošću Unmika
na čijem se čelu tada nalazio upravo današnji ministar inostranih
poslova Francuske.

Brisel je posebna priča, ili priča za sebe,
kada se radi o naporima da se u Srbiji formira “proevropska” vlada.
Otuda gotovo svakodnevno stižu poruke koje upućuju Havijer Solana, Oli
Ren, Dimitrij Rupel… Slušajući poruke koje stižu iz evropske
prestonice, stiče se utisak da je tamo formiran poseban štab čiji je
osnovni zadatak da slatkorečivim obećanjima obezbedi da vlast u Srbiji
ostane u rukama ljudi koji će , kao i dosad, slepo izvršavati sva
uputstva zapadnih nalogodavaca.