Kakva je danas, gotovo dve decenije posle 9. marta, medijska slika u Srbiji

Kakva je danas, gotovo dve decenije posle 9. marta, medijska slika u Srbiji

Apsolutno prihvatljivo

Ko
se još seća 9. marta 1991. godine i velikih demonstracija protiv
Miloševićevog režima? Verovatno malo ko, a još manje se pamti pravi
razlog tog bunta koji je predvodio Vuk Drašković i koji je bio
praktično prvi udarac koji je dobro prodrmao Miloševića.



Da
podsetimo zaboravne - neposredni povod je bio komentar na Radio
Televiziji Srbije u kojem je teško optužena i oklevetana opozicija.
Drašković je okupio ljude na Trgu Republike i tražio smenu rukovodećih
ljudi na RTS-u...Neki su kasnije i smenjeni, stanje se nakratko
popravilo, ali su onda došli Vučelić i Milanović i nastupilo je
najmračnije doba srpskog novinarstva, predvođeno upravo Televizijom
Beograd. I nije bilo tako samo u televiziji, praktično svi štampani
mediji, na čelu s Politikom, bili su pretvoreni u bespogovorne sluge
režima koji su imali samo jedan zadatak - dizanje bračnog para na
vlasti u nebesa i s druge strane, potpuno blaćenje svih onih koji su
drukčije mislili, bilo da da je reč o javnim radnicima ili opoziciji.
Nekoliko časnih izuzetaka u medijima bile su samo mali svetionici
objektivnog i profesionalnog novinarstva preko kojih je mali broj
građana mogao da se na pravi način informiše o događajima, bez
friziranih i izmišljenih informacija. Oni neposlušni i slobodomumni
novinari bili su nemilosrdno udaljavani s posla, ili su, u blažoj
varijanti bili poslati na „prinudne odmore“, što se svodilo na isto.
Tek u zimu 1996. godine medijska slika se nešto popravlja, ali
neposredno po završetku višemesečnih demonstracija, situacija postaje
još gora. Najveće proganjanje nezavisnih medija i novinara dostiglo je
kulminaciju upravo u vreme bombardovanja, a „kruna“ svega bilo je
ubistvo Slavka Ćuruvije.

A posle 2.000 godine i petog oktobra,
odjednom sve novine, kao i elektronski medijni postaše „slobodni“ i
„profesionlni“. I tako do dana današnjeg, divota jedna...A da li je baš
tako? E, pa neće biti, jer da opet podsetimo one sa slabijim pamćenjem
- posle čuvenog petog oktobra slabo je kome od urednika i novinara koji
su dotle slepo služili režim, „falila i dlaka s glave“. Na prste jedne
ruke mogu se nabrojati ljudi koji su oterani iz medija zbog do kraja
uprljane novinarske profesije, kao i kršenja kodeksa, kojeg je svaki
iole obučeni profesionalac trebalo da se drži - objektivnog prenošenja
informacija. Dakle, velika većina ostala je u svim medijima, preko noći
postadoše nezavisni i profesionalci i nikom ništa. Kakva lustracija,
koje nigde nije ni bilo, kakva odgovornost za slepo slugeranjstvo
režimu, ratno huškaštvo i bezočne laži koje su pisali ili izgovarali u
kameru. Sve nikom ponikoše slobodni umetnici koji su naprasno
zaboravili ono što su radili prethodnu deceniju. Ono koji bi i priznali
da su ipak „nešto“ loše uradili, pravdali bi se da su morali tako jer
su bili u strahu za porodicu, odnosno decu. Pa ko da im prigovori za
takvo žrtvovanje?!

I tako mi dođosmo do 2008. godine gospodnje i
šta imamo danas u medijima? Pa, po mom skromnom mišljenju, dvaput gore
stanje, nego u najcrnje vreme Miloševića. Zašto? Pa iz prostog razloga
što gotovo da nema medija u kojem možete da pročitate informaciju
objektivno prenesenu, koju ćete vi da tumačite, a ne novinar, stavove i
jedne i druge strane u nekom sporu gotovo i da ne možete da
registrujete, a naročito ne u političkim događajima. Dakle, možda bi se
moglo reći da je sadašnji RTS poprilično objektivan, možda su tu negde
i „Novosti“, a sve ostalo pretvorilo se u partijska glasila stranaka i
praktično služi za njihovo oglašavanje. Danas već i vrapci znaju koja
novina je potpuno okrenuta Demokratskoj stranci, koja je radikalska,
koja je Koštuničina, a to isto važi i za televizije. Takođe, Beograd je
mala varoš, pa se dobro zna kojim medijem „drma“ Dragan Đilas, a kojom
Miroslav Mišković. Ostalo je da još u zaglavlju tih medija stave logo
stranaka koje predstavljaju, pa da barem sve bude pošteno. A što je
najgore, novinari koji rade u tim „medijima“ nemaju nikavih problema sa
savešću, ili ne daj Bože, postulatima profesije. Ili sami zaista veruju
u stranku kojoj se drži strana, ili su ih vlasnici prisilili, pod
pretnjom otkazom da jednostavno „legnu na rudu“ i rade kako im se kako
kaže. Tu opet dolazimo na onu gore pomenutu priču o porodici i deci...A
ono dvoje ljudi onog 9. marta pogibe, uz stotine prebijenih, zbog
jednog običnog komentarčića na TV Bastilji?!

I šta mislite, kako
će se stvari dalje razvijati? Svi znamo da će biti samo još gore, jer
će stranke, naročito one na vlasti sve učiniti da što veći broj medija
drže pod svojom šapom, kako se ne bi postavljala nezgodna pitanja, koja
bi, ukoliko učestaju, mogla da ugroze njihovu vlast (čitaj: bogaćenje).


Neko će reći da imamo vlast kakvu
zaslužujemo, a neko će onda po logici stvari reći da imamo i medije
kakve smo zaslužili. A s obzirom kakvi su nam političari, mediji su još
i dobri. Kad malo bolje razmislim, ako imamo predsednika države i
čelnika Demokratse stranke koji bez trunke srama odvali da su
„socijalisti apsolutno prihvatljiv partner za vladu“, zašto bi onda
mediji bili manje prihvatljivi? Sve u svemu, dobili smo i glasali
stranke koje nas sada prave poslednjim mamlazima, sve svoju bezočnu
trgovinu prvadajući „brigom za državu“, a s druge strane mnogi od nas i
dalje kupuju ono đubre od partijskih novina i izgleda da je svima
dobro. Barem se niko ne žali da mu nešto smeta. Dakle - apsolutno
prihvatljivo.