Koliko je Srbija daleko od EU?

Aplauzi iz Brisela

U
trenutku kada su Božidar Djelić i Tanja Miščević slatkorečivo iz
Brisela najavljivali Srbima brzodolazeće blagostanje, sa Brda kod
Kranja pristigoše ne baš ohrabrujuće vesti po Srbe i Srbiju.
Istovremeno kada su se Boža i Tanja, uz svesrdnu pomoć Rena i Solane,
prosto nadvikivali obećavajuće nemoguće, Džordž Buš i njegovi domaćini
iz dežele – Janša, Rupel i Kacin, poručiše da sve neće ići baš tako
glatko.


Nadoveza se na to i holandski
ministar inostranih poslova Maksim Ferhagen koji jasno i glasno reče da
svom parlamentu neće dati na ratifikaciju Sporazum o saradnji i
pridruživanju (SSP) izmedju Srbije i Evropske unije (EU) dok se
Karadžić i Mladić ne nadju u Hagu. Božino i Tanjino hodoćašće Briselu,
gde pred Evropom promovišu Nacrt nacionalnog programa za integraciju
(NPI), trebalo je snažno da odjekne u domaćoj i stranoj javnosti i u
prvi plan istakne beskompromisno “proevropejstvo” koalicije “Za
evropsku Srbiju”. Djavo se, medjutim, u vidu izjave sa Brda kod Kranja
i izjave holandskog ministra, “pokakio u plan” emisara iz Srbije,
umanjivši znatno efekte njihovih izjava i boravka u evropskoj
prestonici.

Mada tekst NPI nije do kraja obelodanjen, očigledno
je da on, pored ostalog, sadrži i klauzulu koja se odnosi na saradnju
Srbije sa Haškim tribunalom. A poenta te sadržine je, u stvari,
obavezno hapšenje i izručenje u Ševeningen haških optuženika Karadžića
i Mladića. Gromoglasno u svim medijima objavljeno hapšenje Stojana
Župljanina, ništa s tim u vezi praktično ne menja. Jer, i glavni haški
tužilac Serž Bramerc, u izveštaju kojim Srbiji zamera na nesardnji,
izričito navodi da je alfa i omega saradnje Srbije sa Tribunalom,
hapšenje i sprovodjenje u Hag bivšeg predsednika Republike Srpske
Radovana Karadžića i njenog prvog vojnika generala Ratka Mladića.
Frenetični aplauzi koji povodom hapšenja Župljanina stižu iz Brisela,
Stejt departmenta, Londona i njihovih beogradskih saradnika, više su u
funkciji daljih pritisaka da se u Srbiji formira “proevropska” vlada i,
posebno, u cilju da se doda još jedna kockica u mozaiku “dokaza” o
srpskoj krivici za mučko NATO bombardovanje 1999. godine.

Koliko
je Srbija daleko od EU i da će se iz godine u godinu sve više
udaljavato od nje, ponajbolje svedoči zajednička izjava EU – SAD,
upućena sa Brda kod Kranja, u kojoj se pored ostalog kaže da EU nudi
članstvo svim zemljama zapadnog Balkana, uključujući tu naravno i
Srbiju - ali onda “čim ispuni sve uslove”. A upravo ispunjenje “svih
uslova” je omča oko vrata Srbije, jer je očigledno da njihovo
ispunjenje podrazumeva ne samo malu, gotovo nikakvu, mogućnost da se
Karadžić i Mladić nadju u Haškom tribunalu, već i mnoge zamke
postavljene u vezi sa statusom Kosmeta. U navedenom sporazumu se,
naime, navodi da će Evropa i SAD preduzeti sve kako bi se obezbedila
“stabilnost i bezbednost Kosova i njegovo regionalno povezivanje”. I
Evropljani i Amerikanci obećavaju takodje pomoć južnoj srpskoj
pokrajini, pod kojom podrazumevaju nezavisno Kosovo, kako u privrednom,
tako i u institucionalnom razvoju. To, medjutim, nije kraj redova, a
čitljivo je i izmedju redova, u kojima jasno piše da je i za Evropu i
Ameriku pitanje nezavisnosti Kosova stavljeno u “ad akta” i da o tome
više ne može biti nikakve diskusije. Što se tiče Ujedinjenih nacija
(UN) i Saveta bezbednosti (SB) i Evropljani i Amerikanci ih nigde ne
pominju. Na jednom mestu čak ogvoreno kažu kako će dva kontinenta
(Evropa i Severna Amerika), saradjivati u “izvodjenju glatkog prelaska
sa Unmika na Euleks”. Uz to, obećavaju i saradnju prilikom
sprovodjenja pravne države “na celoj teritoriji Kosova”. Cela
teritorija Kosova, to i svaki poluposmen čovek može da uoči,
pretpostavlja sve srpske enhklave, severni deo Kosovske Mitrovice, i
čitav kosmetski prostor severno od leve obale Ibra.

Time se ne
završava “spisak lepih želja” Evrope i Amerike u vezi sa Kosmetom. Da
bi Srbi do kraja bili poniženi, ultimativno se postavlja zahtev za
negovanje dobrosusedskih odnosa izmedju dve države ( Srbije i
nezavisnog Kosova). Znaju oni vrlo dobro, znaju i Srbi, sa izuzetkom
dobro plaćeniih političara i grupe tajkuna, da nijedan čovek koji se
oseća Srbinom i pravoslacem, nikada neće prihvatiti takvo rešenje. To,
medjutim, ne smeta Djeliću da, uz odobravanje Rena i Solane, uzvikuje
kako će budući srpski parlament, sastavljen od Tadićeve i Dačićeve
koalicije, jednoglasno usvojiti SSP. Drugim rečima, dosadašnji
vicepremijer – a možda i budući premijer, ne sumnja da će Srbi
prihvatiti sve uslove u vezi sa obavezom Srbije da prizna nezavisno
Kosovo i da, pride, preduzme sve kako bi se Karadžić i Mladić obreli u
haškom kazamatu.

Imajući sve to u vidu, izvesno je da izjave
Djelića i Miščevićke, kojima nam se, zajedno sa Solanom i Renom,
obraćaju iz Brisela, počivaju na propagandnim efektima, bez iole
oslanjanja na realnosti koje proističu iz zajedničke izjave EU - SAD i
holandskog stava u vezi sa haškim optuženicima. Jer, da bi Srbija do
kraja ove godine dobila status kandidata, 2009. postala kandidat, a
2012. punopravni član EU, kako predvidja Djelić, morala bi da ispuni
uslove koji se kose sa obećanjima koje su u toku predizbone kampanje
davali političari, i kleli se, da nikada neće priznati nezavisnost
Kosmeta. Ako se stranke i koalicije drže zadate reči gradjanima Srbije,
očigledno je da će se EU pre raspasti nego što Srbija postane njena
članica.