Poezija

Borislav Đorđević



Kako sam sistematski uništen od idiota



Kriza drma Amerikom,
više nije dobro nikom,
samo oni nisu pali
što su krizu izazvali.
U evropi trpe krizu,
a ona je nama blizu,
kod nas niko i ne haje,
kod nas kriza večno traje.
Šta li će Obama
da misli o nama?
Baš me mnogo dupe boli
da l' nas mrzi da l' nas voli?
Izazivač svetskog rata
možda crni demokrata?
Il' možda republikanac?
Svakako Amerikanac.
Biće rata, nema mira
dok ne stignu do sibira.
Preživelih biće
samo teoretski,
ovaj rat je konačan,
poslednji i svetski.
Na planeti
bez pameti.
Biblijsko proročanstvo,
nestaje čovečanstvo.
Crne slutnje, crna slika,
da proglasi pobednika
neće moći niko,
nema nas toliko.
Uzalud želje u zidu plača,
zid puca kao da je od gipsa,
na horizontu četiri jahača
znam da dolazi apokalipsa.

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi.
Volovi jaram trpe, a ne ljudi. -
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svik'o -
U svojoj smrti da nađe lijeka

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje tamo, do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

Pobeda će preći sve puteve naše,
I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.

Ova ista polja što krv jednih zali,
Urodiće drugim pričešćem i hlebom;
I trag ovih istih što su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.

Jer docnije krupni ognjevi da planu,
Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prikažu grob pretka i put naraštaju.

Jer je otadžbina samo ono kuda,
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda,
Gde su mač zarđan deca iskopala.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine,
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine,
Slava, to je strašno sunce mučenika.

Gračanice, kada bar ne bi bila od kamena,
kada bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku,
kao srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji sa tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko,
ukopana u tu zemlju i nas same,
da se nismo privikli u tebe kleti.
Gračanice, kada bar ne bila od kamena,
kada bi se mogla u visine uzneti.

Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra,
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove na tvom oltaru.
Gračanice, kada bar ne bi bila od kamena,
kada bi se mogla na nebesa vazneti.

Djura Jaksic

Otazbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Sto pretec suncu dere kroz oblak,
Sumornog cela mracnim borama
O vekovecnosti prica dalekoj,
Pokazujuci nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mracne pecine;
A kamen ovaj, ko piramida
Sto se iz praha dize u nebo,
Kostiju krsnih to je gomila,
Sto su u borbi protiv dusmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeci krvlju srca rodjenog
Misice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen ce nekad smelo preziruc
Dusmana cekat cete grabljive.

- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ces stupit, mozda, poganom?
Drznes li dalje?... Cuces gromove,
Kako tisinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumeces ih srcem strasljivim
Sta ti sa smelim glasom govore,
Pa ces o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme celavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Cuces u borbe strasnoj lomljavi
"Otadzbina je ovo Srbina!..."

[img][/img][img][/img]

Aleksa Šantić

Seoba

Pusto li ces biti, Nevesinje ravno,
Rasadnice srpstva, kolijevko lava!
Pusto, jer se, eto, seli pleme slavno,
A nasa buducnost, gde je ona? - Spava.

Vjerovasmo u nju ko u sveti civot
Vasilija svetog što klonule snaži!
Vjerovali smo u nju ko u vječni život.
Vjerujući u vas, o orlovi naši!

A sada vjera naša umire i gasne,
Mutno oko gleda u nebo bez zraka...
Pred ikonom plaču javor-gusle jasne
Jer ostade zemlja bez svojih junaka..

Braćo, zar vas duša ni malo ne boli?
Zar vam nije zao ovih polja ravnih,
Gdje se jedno more naše krvi proli
I gdje leže kosti otaca nam slavnih?

Zar vam nije žao, na ognjištu onom
Gdje vas oganj grijo sto će tuđin biti?
Što će nase gore pogrebnijem zvonom
Odjeknuti tužno, a mi suze liti?

Il ne znate da je izdajstvo junaku
Ostaviti zemlju gdje ga majka rodi?
Ostaviti brata, bez snage u mraku,
S nevoljama dugim da sam borbu vodi?

O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz čist ko sunce s neba!
Ne idite braćo, od rodnoga praga,
jer mučenoj zemlji mučenika treba...

Treba mučke snage i vitečkih ruka;
Treba Obilića i slobodnih lava.
Treba više smrti i vašijeh muka,
Jer, tamo daleko, naša zora spava..

Jutro na Kosovu

Probudjene trepte daljine i medje.
Razdraba se blesak po kosi i luci,
K'o da Boško, sa alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam pojezdi neđe...


Puklo polje, širom, na četiri strane,
Preko dugih njiva i ravnica svije,
Svud orače vidiš i rala i brane,
I kako iz mrtvih brazda para bije.


A tamo k'o gora srebrna i cista
Pokrivena nebom Gračanica blista
I sjaj s krsta siplje...Trepte daljne medje.


Razdraba se blesak po kosi i luci,
K'o da Boško, s alaj-zastavom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe.

Plava Grobnica(alt+b) Milutin Bojic(alt+b)
Stojte, galije carske!
Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske!
Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske!
Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske!
U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!