Mongoloidna vlada

Mongoloidna vlada

Havijer
Solana, Oli Ren i drugi viši i niži činovnici u Briselu, konačno mogu
da odahnu – u Srbiji je na pomolu formiranje “proevropske” vlade.


Sada
sa olakšanjem mogu da referišu Vašingtonu kako su, pridružujući se
ambasadorskim ekselencijama u Beogradu, obezbedili vlast i vladu u
kojoj će, kao i dosad, beogradski vazali stranih nalogodavaca voditi u
Srbiji glavnu reč i naredne četiri godine. Srpskoj i evropskoj
javnosti, svakako nije promaklo i oduševljenje albanskog premijera Sali
Beriše koji vest pristiglu iz glavnog grada Srbije komentariše rečima
da je predstojeće formiranje srpske višekoalicione vlade “čin veoma
važan za čitav region”. Za njih i sve ostale koji aplaudiraju
socijalistima za izbor koalicionih partnera, najmanje je važno što će
se iz novostvorene koalicije, izroditi mongoloidni oblik vlade. Jedino
je važno da ta vlada, ma kako izgledala, poslušnički, kao do sada, i
više od toga, bespogovorno i podanički izvršava sve naloge koji stižu
sa zapadne obale Atlantika. A tih naloga će, u to niko ne sumnja, biti
sve više i više. Pored već postojećih iznudjenih oblika saradnje sa
Haškim tribunalom, nad Srbijom kao Damaklov mač visi izručenje Radovana
Karadžića, Ratka Mladića i Gorana Hadžića. To je, tvrdi se iz Brisela,
jedina i poslednja prepreka Srbiji da bi bila stavljena na listu
čekanja za ulazak u Evropsku uniju (EU).

Neposredno pre
parlamentarnih izbora u Srbiji, naime, Brisel je u okviru svoje podrške
“proevropskim” snagama, u više navrata nagoveštavao da su Srbiji sva
vrata Evrope otvorena uz samo taj uslov – da u Ševeningen otpremi
trojicu “ratnih zločinaca”. Drugih uslova nema i neće ih biti, pružahu
garancije i Ren i Solana. Čiste su laži i špekulacije, govorili su, da
će uslediti uslovljavnja za priznavanje Kosova kao nezavisne države i
obavezu Srbije da sa tom novoformiranom državom uspostavi dobrosusedske
odnose. To su, tvrdili su i srpski “proevropejci”, propagandne laži
koje stižu iz tabora “prosrpskih” nacionalističkih krugova, u koje su
donedavno ubrajali i Socijalistički partiju Srbije (SPS). Ispostavilo
se, medjutim, da će priznavanje Kosova kao nezavisne države i obavezno
uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa tom fantomskom kvazidržavnom
tvorevinom, biti jedna od nepremostivih prepreka za učešće Srbiji u
daljoj proceduri za članstvo u EU. A da drukčije ne može biti, pobrinuo
se niko drugi, nego glavni gazda čije je sedište u Vašingtonu. Ubrzo
posle odluke SPS da sa svojim koalicionim partnerima, Krkobabićem i
Palmom, učestvuje u formiranju vlade sa Borisom Tadićem, Mladjanom
Dinkićem, Nenadom Čankom, Vukom Draškovićem, Rasimom Ljajićem,
Sulejmanom Ugljaninom i Rizom Haljimijem, vrhovni bos iz Vašingtona
otkriva karte po kojima Srbiju put vodi u Evropu samo preko priznavanja
nezavisnog Kosova.

U Srbiji se o tome trenutno ćuti. Mediji su
za tu vest zatvorili svoje stranice i emisije, jer nezgodno je sada,
kada se pouzdano zna ko je mandatar - a nezvanično i plan podele
ministarskih fotelja, opterećivati gradjane tim neprijatnim saznanjem.
Znaju, naime, vrlo dobro da u poslednjih nekoliko godina više puta
prevaren srpski narod, nikada više neće moći da “proguta” udicu
“bratstva i jedinstva” sa albanskom nacionalnom manjinom koja u zemlji
Srbiji pripisuje sebi svojstvo naroda, a Srbe proglašava nacionalnom
manjinom. Protagonistima takozvane “proevropske” politike, medjutim,
nije stalo do mišljenja naroda. Za njih je u ovom trenutku najvažnije
da što efikasnije sprovedu u život naloge koji stižu iz SAD. Nažalost,
malo se u srpskoj javnosti zna da ti nalozi insistiraju na obavezi koja
pretpostavlja priznavanje Kosova kao nezavisne države. Biće to
prikrivano dok se ne formira vlada, a kada za koji dan svako u
mongolidnoj koaliciji dobije svoj deo kolača vlasti, krenuće se u
obrazloženja o neminovnosti sagledavnja političke realnosti, odnosno
opravdanosti razloga zbog kojih je neophodno da se Kosovo prizna kao
nezavisna država i ostvare “dobrosusedski odnosi”.

U proteklih
osam godina, koliko su su stranke DOS-a na vlasti, Srbija je poslušno,
bez pogovora, izvršavala sve naloge koji su stizali iz Vašingtona i
Brisela. Nema sumnje da će, i pored tobožnjeg neslaganja sa
nezavisnošću Kosova, Tadić i njegovi koalicioni partneri “leći na rudu”
i već od sutra nas ubedjivati kako je to jedino moguće rešenje za
prosperitet i dobrobit Srbije. A na to, jedino moguće rešenje, ukazuje
pored ostalih i Vašingtonski institut za mir, koji poručuje da je
“žalosno što je najveći deo srpskog političkog establišmenta izabrao da
ne prizna nezavisnost Kosova, što će svakako biti prepreka na putu
Srbije ka EU”. Vašington istovremeno nema ništa protiv razgovora
izmedju Prištine i Beograda, “ali, naravno, na osnovu činjenice da je
Kosovo nezavisna država”. Imajući sve to u vidu, američki Institut za
mir se nada da će nova vlada “za razliku od Koštuničine, dat prioritet
evrointegracijama, a ne Kosovu”. Uporedo s tim, iz SAD, koje Srbe na
Kosovu tretiraju kao nacionalnu manjinu, stiže obećanje Albancima da će
ih zaštititi od eventualnog ugrožavanja iz Srbije.

Od vlade čije
je ozvaničenje na pomolu, Srbija verovatno ne može ništa dobro da
očekuje. Imajući u vidu vlastoljubive i materijalne apetite mnogih
koji će biti njeni članovi, kao i njihov dosadanji odnos prema stranim
gospodarima, rajetinska pokornost će biti glavno obeležje buduće
izvršne vlasti Srbije.