Ognjem i mačem na srpstvo
Jedva
da su protekla tri dana od mučkog, bez objave rata, napada fašističke
Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, u Hrvatskoj
je proglašena Nezavisna Država Hrvatska (NDH). U euforičnom
raspoloženju Hrvati su klicali novoj državi naglašavajući da je time
“ostvaren hrvatski san o stvaranju vlastite države”, uz isticanje da su
se oslobodili od “velikosrpske hegemonije”.
Taj
10. april 1941. godine slavljen je u Hrvatskoj kao najveći nacionalni
praznik. A ulazak nemačke vojske u Zagreb predstavljao je jedan od
najveličanstvenijh dana u “tisućljetnoj historiji Hrvatske”. Nikome
dotle Zagreb nije toliko klicao i izražavao izlive oduševljenja kao
prema nemačkoj soldateski koja je krenula u osvajanje sveta.
Dva
dana pre nego što je Jugoslavija 17. aprila potpisala kapitulaciju, u
Zagrebu se obreo poglavnik Ante Pavelić koji je odmah izdao naredbu o
imenovanju prve hrvatske državne vlade u koju su, pored ostalih, ušli
po zlu zapamćeni Slavko Kvaternik kao zamenik poglavnika i
glavnokomandujući oružanih snaga NDH (Ustaška vojnica, domobrani,
Hrvatsko oružništvo i policija), Andrija Artuković koji je dobio resor
unutrašnjih poslova, Mile Budak i drugi srbofobi čija će osnovna
aktivnost biti organizovanje pogroma nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Kao i mnogi Hrvati, novostvorenu državu medju prvima je priznao
Alojzije Stepinac. Pod pokroviteljstvom svog moćnog saveznika –
fašističke Nemačke, NDH je mogla da krene u odstrel Srba. I krenula je.
Ozakonjeni zločiniProganjani
kao divlje zveri, Srbi su, samo zato što su Srbi, od prvog dana
proglašenja NDH, punili jame u koje su ih i mrtve i žive bacali
ostrašćene ustaše. Mnogo takvih jama ostalo je do današnjih dana
neistraženo, mada se zna i gde su i koliko je Srba, ni krivih ni
dužnih, okončali u njima živote. Jedna od najpoznatijih jama – Jadovno
na Velebitu “progutala“ je više destina hiljada Srba. Sve je počelo 10.
aprila - istog dana kada je obnarodovano stvaranje NDH. Tog dana,
naime, ustaše preuzimaju vlast u Lici i hapse Srbe u Gospiću, Smiljanu,
Medaku, Divoselu, Gračacu… U teslinom Smiljanu je pobijeno i poklano
650 Srba od kojih su mnogi živi spaljeni u svojim kućama. U Divoselu je
života lišeno oko 700, Medaku 1.000, a u Gračacu 500 ljudi, žena i
dece. Na udaru su najpre bili sveštenici, učitelji i drugi vidjeniji
Srbi, a posle njih svi koji su im pali pod ruke. U Ličkom Petrovom
selu, na primer, ubijeno je 900 osoba srpske nacionalnosti, a u
Vrhovinama i Otočcu i danas postoje neispitane masovne grobnice u kojim
je pokopana srpska nejač, pobijena od ustaških pogromnika.
Talas
nasilja brzo se širio i u ostalim delovima NDH. Na udaru su bili Srbi,
Jevreji i Romi koji su masovno ubijani, bacani u jame, ili u najboljem
slučaju sprovodjeni u ustaške kazamate. U Bosni, recimo, u trouglu
Bihać – Bosanska Krupa – Cazin, avgusta meseca 1941, ubijeno je oko
20.000 srpskih civila oba pola i svih uzrasta – od novorodjenčadi do
starih u poodmaklim godinama. Masakri i zatiranje Srba nastavljeno je
te i narednih godina u Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini –
praktično na celoj teritoriji Endehazije. Sve to bilo je “pokriveno”
odgovarajućim zakonskim odredbama. Ustaška vlada je, u stvari, donela
niz akata putem kojih se ozakonjuju genocidne akcije nad Srbima,
Jevrejima i Romima. Raznim odlukama, odredbama, naredbama, uputstvima i
drugim aktima, ozakonjeni su zločini i genocidi širokih razmera. Doneta
je, pored ostalih, zakonska odredba o sakupljanju Jevreja i Roma u
koncentracione logore, zatim odluka o obeležavanju Jevreja žutim a Srba
belim trakama, zakonska odredba o prekom i pokretnom sudu, zakonska
akta o prekrštanju Srba na katolicizam, nalog za hapšenje i otpremanje
Srba, Jevreja i Roma u koncentracione logore, uputstvo o postupku sa
licima koja se upućuju u logore, odredba da se za jednog ubijenog
ustašu strelja 10, za podoficira 20, a za oficira 50 partizana ili
članova njihovih porodica…
Jasenovac – fabrika smrtiO
koncentracionom logoru u Jasenovcu se gotovo sve zna. O zločinima
počinjenom u ovoj “Fabrici smrti” napisani su tomovi knjiga, na svetlo
su izbila i brojna svedočenja preživelih logoraša. Posleratna
istraživanja koje su obavili istaknuti vojni istoričari i drugi naučni
radnici, sveobuhvatno su javnosti predočila na hiljadu ustaških
dokumenata koji potvrdjuju počinjena zločinstva nad nedužnim civilnim
stanovništvom. Pukovnik JNA Antun Miletić iz Vojnoistorijskog
instituta, autor više radova o koncentracionom logoru Jasenovac, na
primer, istražio je, prikupio i obelodanio veliki broj dokumenata koji
svedoče ne samo o stanju u logoru, već i o ozakonjenju zločinačkih i
genocidnih postupaka NDH. Nemoguće je, naravno, citirati sva ta
dokumenta koja sadrže više hiljada stranica, ali i kroz navodjenje
nekoliko njihovih naziva moguće je steći sliku o zločinačkoj prirodi
NDH i njenih čelnika.
Jedna od prvih zakonskih odredbi donetih
nakom formiranja NDH nosi naziv: “Vanredna zakonska odredba i zapovest
poglavnika ustaške NDH Ante Pavelića od 26. juna 1941. o nadležnosti
prekih sudova i skupljanju Jevreja u koncentracione logore pod vedrim
nebom”. Posle nje sledi “Zakonska odredba poglavnika ustaške NDH Ante
Pavelića od 5. jula 1941. o prekim i pokretnim prekim sudovima”. Ovom
odredbom se, pored ostalog, zaprećuje preduzimanje mera protiv svih
koji “idu za tim da stvore uvjerenje ili raspoloženje da se neki dio
NDH odcijepi od celine, ili kao samostalna država, ili da se spoji s
kojom drugom državom, ili da se promjeni današnje državno uredjenje…”
Sledi “Nalog ravnateljstvu za javni red i sigurnost ustaške NDH od 8.
jula 1941. župskim redarstvenim ravnateljstvima o upućivanju svih Srba
i Jevreja u koncentracioni logor”. Tu je i veliki broj odluka o
upućivanju pojedinaca, manjih i većih grupa Srba u “Fabriku smrti”.
Takvim odredbama posebno je obilovala 1942. godina, kada je gotovo
svakodnevno na desetine hiljada Srba, uglavnom starih, žena i dece,
utamničeno u zloglasnom Jasenovcu. Primera radi, a bilo ih je na
stotine, navedimo “Prepis okružnice vojskovodje domobranstva NDH od 16.
aprila 1942. koga sve treba upućivati u koncentracioni logor
Jasenovac”. U tom zvaničnom aktu se, pored ostalog, navodi da u srpskim
selima, u svim domovima gde nema muškaraca, sve osobe, “ženske i
muške, starce i djecu odvesti kao taoce u koncentracione logore”.
O
maltretiranju zatvorenika u Jasenovcu i uslovima života, svedoći i
“Izveštaj Predsedništva Vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu od 22.
jula 1942. godine o stanju u koncentracionom logoru Jasenovac”. U ovom
dokumentu koji je dostavio predsednik Ministarskog saveta i zastupnik
Ministarstva vojske, mornarice i vazduhoplovstva (potpis nečitak) stoji
da u logor u Jasenovcu ustaše upućuju sve istaknutije Srbe i Jevreje, a
da se logor sastoji od drvenih baraka sagradjenih od neke stare
gradje, kroz koje prolazi kiša, a zimi sneg. U barakama prošle zime
nije ložena vatra, zbog čega je mnogo starih ljudi pomrlo od zime.
Hrana je, kako stoji u izveštaju; “strahovita: prvih 45 dana davali su
zatočenicima samo po dva krompira i 100 grama hleba dnevno…” Navodi
se, uz to, da je ustaško osoblje logora u toku zime 1941/1942. godinu
naterivalo zatvorenike da se u toku noći valjaju u donjem vešu po
snegu, a zatim ih odvodili u hladne prostorije, gde su ujutru
pronalaženi mrtvi. O neljudskom odnosu prema logorašima, posebno
svedoči podatak da stražari, bez ikakve odgovornosti, mogu da ubiju
koga hoće, tako da je često u delovima baraka gde je smešteno destak
ljudi, osvanjivala smo polovina – ostali su ubijani bez ikakvog povoda.
A evo i jednog groznog citata koji odslikava životinje u ljudskom
obliku. U navedenom izveštaju doslovno stoji i sledeće: “Jednu devojku
su doterali sa rukama vezanim žicom, uveli su je u stražaru, prvo je
tukli a zatim jedan po jedan silovali. Kad su se svi izredjali,
naterali su osudjenike da je siluju”. Posle ovoga, zaista nema smisla
bilo šta navoditi o “Fabrici smrti. Umesto bilo kakvog zaključka,
dovoljno je navesti deo izveštaja koji je posle rata jugoslovenka
Komisija za utvrdjivanje zločina poslala vojnom sudu u Nirnbergu: “Nema
pera koje bi bilo u stanju opisati strahote i užasnu atmosferu
Jasenovca. To premašuje svaku ljudsku fantaziju. Pakao, inkvizicija,
najužasniji teror, kakovi nikad u historiji nije postojao , krvološtvo
divljih zveri, izbijanje na površinu najtamnijih i najogavnijih
instikata, kakovi se dosad kod ljudi uopće nisu pojavljivali – to je
malo rečeno…” Ovaj deo izveštaja koji je prosledjen vojnom sudu u
Nirnbergu, napisao je Mladen Iveković, jedan od retkih ljudi koji su
preživeli sve strahote Jasenovca.