Na marginama kosmetske nezavisnosti

Ono što je odavno bilo
poznato i očekivano, dobilo je epilog u Prištini 17. februara ove
godine – na teritoriji Srbije stvorena je druga albanska država u
Evropi. Kosmetski Albanci su uz svestranu političku, materijalni i
vojnu podršku SAD i Evropske unije (EU), doneli deklaraciju o
nezavisnosti. Ma koliko ta odluka bila neprihvatljiva sa stanovišta
medjunarodnog prava, ma koliko da je produkt bezočnog bezakonja, dan
odluke o proglašenju nezavisnosti Kosmeta ostaće u istoriji, isto kao i
Boj na Kosovu 1389. godine, zapamćen kao dan tragike srpskog naroda.


Neposredno
po proglašenju nezavisnosti, egzaltirano propraćenom u Prištini,
srpskoj i svetskoj javnosti obratili su se predsednik Srbije Boris
Tadić i predsednik Vlade Vojislav Koštunica. I jedan i drugi su
potvrdili ono što su i pre ovog sramnog čina u više navrata i u raznim
prilikama izjavljivali. Slušajući njihove reči, posebno onih koje je
izgovorio premijer, sigurno je da nema časnog Srbina koji ih neće
podržati. Predsednik Vlade Srbije je, pored ostalog rekao, da će
politika SAD i njenog predsednika Džordža Buša, crnim slovima biti
zapisana u istoriji srpskog naroda. Podsetio je na brutalno, ničim
izazvano, NATO bombardovanje Srbije 1999. godine i nepoštovanje OUN,
odnosno Saveta bezbednosti. Bez namere i potrebe da se ovom prilikom
citiraju njegove reči koje su već obišle svet, neophodno je vratiti se
nekoliko godina unazad i podsetiti se onoga što su, počev od 5. oktobra
2000. godine do samo pre nekoliko meseci, govorili čelnici DOS-a.


Dolaskom
na vlast krajem 2000. godine, na čelu zemlje obreli su se Vojislav
Koštunica kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije i Zoran Djindjić
kao premijer Srbije. Imajući u vidu da su za rušenje prethodnog režima
imali punu podršku Zapada, malo ko se od čelnika DOS-a, a bilo ih je
mnogo, usudjivao da izgovori bilo koju reč osude za brutalna rušilaštva
i ubistva gradjana Srbije. Nisu, medjutim, birali reči putem kojih su
krivicu svaljivali na prethodne vlastodršce i vojne starešine koji su
se, mada u neravnopravnoj borbi, uspešno suprotstavljali tehnički
daleko superiornijim NATO snagama. Zahvaljujući ulagivačkoj politici
novih vlastodržaca svojim američkim i evropskim sponzorima, u
kazamatima Haškog tribunala otpremljeni su pripadnici srpske vojske i
policije koji su, u skladu sa ustavnim obavezama i vojničkom čašću,
branili svoju zemlju od agresije. Ni krivi ni dužni, mnogi i danas čame
u samicama Ševeningena. Krivica za bombardovanje Televizije Beograd,
takodje je pripisana jednom Srbinu koji i danas čami u požarevačkom
zatvoru kako bi se amnestirali pravi krivci za taj bezuman čin. Kao
kruna vladavine DOS-a, usledilo je i amnestiranje ekstremista koji su
pravosnažno osudjeni za mnoštvo zločina koje su kao pripadnici
takozvane OVK počinili nad Srbima.


Jezik
kojim danas govori premijer Koštunica, godi uhu srpskog čoveka. Konačno
je i on, sa zadrškom doduše, uvideo pravo stanje stvari, ili se
prilagodio stavovima većine gradjana Srbije bez čije će podrške uskoro
biti nemoguć opstanak na političkoj sceni. I on i predsednik Tadić su
nepogrešivo procenili raspoloženje naroda u vezi sa Kosmetom zbog
čega se utrkuju u izjavama da ni po koju cenu neće priznati
proklamovanu nezavisnost, odnosno da će ista zvanično biti proglašena
ništavnom. Stvar se, medjutim, komplikuje kada je nastavak saradnje sa
EU u pitanju. Koštunica i njegovi sledbenici, a u tome ih izgleda
podržavaju i radikali, nemaju nameru da i dalje saradjuju sa EU. Ne
pada im na pamet potpisivanje Sporazuma o pridruživanju, koji odavno
stoji na stolu u kancelariji Olija Rena. Taboru predsednika Tadića s
druge strane, ne pada na pamet odricanje od evropskog puta. Jer, mada i
oni upućuju osude na račun odluke EU da na Kosmet uputi misiju i time
podrži odluku o nezavisnosti, otvoreno izjavljuju da je Srbiji jedina
alternativa pridruživanje evropskoj integraciji.


Vicepremijer
Djelić je, po svoj prilici, trenutno odustao od šiljenja pera. Dan uoči
proglašenja kosovske nezavisnosti počeo je da ga tupi (misli se na
pero) o čemu svedoči oštar protest koji je uputio Savetu ministara EU i
ambasadoru Slovenije Miroslavu Luciju povodom odluke o slanju misije u
južnu srpsku pokrajinu. Diplomatski je izbegao da bilo šta kaže o
perspektivi odnosa Srbije sa EU. Neki njegovi stranački drugovi,
medjutim, bili su i jasni i glasni u opredeljenju za saradnju sa
Evropom i pored toga što je ona bila jedan od glavnih kreatora
zabijanja glogovog kolca u najosetljiviji organ bića Srbije. Nada
Kolundžija, šef poslaničkog kluba Demokratske stranke, na primer,
decidirano tvrdi kako je jedina šansa i budućnost Srbije u evropskim
integracijama. Njoj se pridružuje i Dragoljub Mićunović, jedan od
osnivača i najstarijih članova stranke, koji tvrdi da bi svako
zahladjivanje odnosa sa EU bilo štetno po gradjane Srbije. Dragan
Đilas, ministar za nacionalni investicioni plan i blizak saradnik
predsednika Tadića kaže da se od saradnje sa Evropom neće odustati zbog
čega je neophodno potpisivanje Sporazuma o pridruživanju čim Srbiji to
bude ponudjeno. Verovatno mu nije poznato da je ta ponuda na stolu u
kancelariji Olija Rena koji pre nekoliko dana reče da je sporazum na
stolu, a da samo od dobre volje Srbije zavisi da li će i kada će biti
potpisan.


Podršku Demokratskoj
strancu u vezi nastavka saradnje sa EU pružaju i neki, malobrojni
doduše, pojedinci i marginalne stranke. Liberalno-demokrtska partija
Čedomira Jovanovića, na primer, podržava dolazak Misije EU na Kosmet, a
jedan od njenih članova, izvesni Zoran Ostojić, vidi Srbiju i Kosovo
kao članice EU, zbog čega smatra normalnim činjenicu da Evropa preuzme
upravljanje pokrajinom. Slično misli i Živorad Kovačević, nekadanji
gradonačelnik Beograda, koji smatra nedopustivim predloge po kojima
treba prekinuti diplomatske odnose sa zemljama koje priznaju
nezavisnost Kosmeta. Ispustio je da kaže čime ih zbog takvog stava
treba nagraditi.

Evropskoj uniji
je veoma stalo da izgladi odnose sa Srbijom, posebno kada je očigledno
da javno mnenje umesto prema njoj, sve više upire pogled ka Istoku.
Zato Evropljani sada više ne pominju saradnju sa Hagom, već mašu
Šengenskim vizama, umesto štapa nude ne samo šargarepu već i lili-hip.
Znaju da je danas smešno i nemoguće pozivanje na činjenicu da je
gotovo dve trećine Srba za ulazak zemlje u EU. To, svakako, pripada
prošlosti. Srbi su posle 17. februara listom protiv onih koji im
oduzimaju deo zemlje na kome se nalaze najveće srpske svetinje. Netačne
su s tim u vezi i špekulativne tvrdnje da se Srbija za Evropsku uniju
referendumski izjasnila na nedavno održanim predsedničkim izborima.
Tačno je jedino da je predsednik Boris Tadić trijumfovao na tim
izborima dobivši oko dva miliona i trista hiljada glasova, ali je
takodje tačno da to čini samo jednu trećinu ukupnog biračkog tela. Ta
cifra je, nesumnjivo, daleko od referendumske većine, a nesumnjivo je
takodje da je danas, posle najnovijih zbivanja, znatan broj Tadićevih
pristalica okrenuo ledja EU. Realna je pretpostavka da bi danas, posle
svega što se dešava sa Kosmetom, Srbi veoma dobro razmislili da li
treba pokloniti poverenje onima koji ih lišavaju Srpske patrijaršije u
Peći, Gračanice, Visokih Dečana, Presvete Bogorodice i drugih verskih
svetinja rasutih širom Kosmeta.