Kratkovida “dalekovidost”

Kratkovida “dalekovidost”

Mada
u ovom trenutku još uvek nekonstituisan, sastav buduće vlade Republike
Srbije je gotovo u celini poznat. Tačno se, u ime i prezime – uz
stranački pripadnost, zna koji će se ljudi uvaliti ovih dana u
ministraske fotelje.


Zna se i
mandatar, gospodin Mirko Cvetković, koga naravno niko nije pitao, a još
manje konsultovao, o kadrovskoj kombinatorici jer je to bila stvar
pregovaračke pogodbe Borisa Tadića sa Ivicom Dačićem, Jovanom
Krkobabićem, Draganom Markovićem Palmom, Vukom Draškovićem, Nenadom
Čankom, Sulejmanom Ugljaninom, Rasimom Ljajićem Rizom Haljimijem,
Ištvanom Pastorom… Mandataru, dakle, ostaje da, u ulozi spikera,
pročita pred skupštinskim auditorijumom spisak imena ljudi koji je,
posle višednevnog cenkanja, parafirao glavom i bradom gospodin Boris
Tadić.

Mandatoru Tadiću, svakako, nije bilo lako da stavi paraf
na spisak u kome se nalaze imena nekih ljudi koje je do juče
anatemisao. Nije mu, verovatno, bilo lako da i svoje okruženje ubedi u
neophodnost ustupanja važnih ministarskih resora stranci čiju su
zabranu gotovo do juče tražili njegovi koalicioni partneri. Nevoljno
je, uz otvoreno - a još više iza njegovih ledja gundjanje, bio
prinudjen, radi opstanka na vlasti, da jedan od najznačajnijih resora –
Ministrastvo unutrašnjih poslova, poveri socijalisti Ivici Dačiću,
prepuštajući mu ujedno i neustavno zvanje “prvog potpredsednika Vlade
Republike Srbije”. Poznato je da se predsednik Socijalističke partije
Srbije (SPS) Ivica Dačić, koji će za koji dan preuzeti komandu nad
policijom, odavno deklariše kao ljuti protivnik izručenja naših ljudi
Haškom tribunalu. I danas, kao koalicioni partner Demokratske stranke
(DS) i njenih desetak prirepaka, obećava da ni za dlaku neće odstupiti
od tog stava, izuzimajući eventualnu dobrovoljnu predaju haških
optuženika Karadžića, Mladića i Hadžića. Medjutim, u Srbiji i mala deca
znaju da nijedan od trojice navedenih neće dobrovoljno otići u Hag.
Njihovo hapšenje i sprovodjenje u Ševeningen, dakle, ne dolazi u obzir.
Jer gospodin Dačić, po svoj prilici, neće moći, ni smeti, da previdi
srpsku odiozu prema političkom sudu u Hagu, posebno posle sramnog
oslobadjanja Haradinaja, a sada i drugostepene odluke o nevinosti
Nasera Orića.

Svojevremeno je predsednik Tadić, naglašeno u
vreme ovogodišnjih predizbornih kampanja, tvrdio da Srbija nikada neće
priznati proglašenu nezavisnost Kosmeta i da će se borba za
teritorijalnu celovitost Srbije moći uspešno da vodi tek kada zemlja
postane član EU. Predvidjao je, naravno, da će se dotle ispuniti sve
obaveze prema Haškom tribunalu, podrazumevajući pod tim izručenje
Karadžića, Mladića i Hadžića. Bilo je to dalekovida pretpostavka u koju
ni sam nije verovao, ali je ispravno procenio da će u tom trenutku
najviše goditi ušima javnosti, odnosno očekivanjima srpskog biračkog
tela. Nema sumnje da je više puta ponavljana parola o povoljnom rešenju
kosmetske krize blagotvorno delovala na veliki deo gradjana Srbije, što
je rezulturalo, tesnim doduše, trijumfom Tadića za predsednika države,
odnosno koalicije “Za evropsku Srbiju” na parlamentarnim izborima. Da
je to bila kratkovida “dalekovidost”, najbolje govori stvaranje
neprirodne koalicija izmedju stranaka sa dijametralno suprotnim
političkim i ideološkim načelima. Kako, na primer, shvatiti da se danas
u istom ideološkom stroju nalaze Dačić, Dinkić, Čanak, Drašković,
Ugljanin, Ljajić, Haljimi… Do juče su se jedni s drugima hvatali za
guše, a sada, evo, držeći se za ruke, predvodjeni Tadićem, hitaju u
susret evropskim integracijama. Svesni su, medjutim, da to neće, i ne
može, ići glatko, odnosno onako kako je obećavano tokom predizbornih
kampanja. Uvideo je to predsdnik Tadić na vreme pa je posegao za
varijantom koju je znatno pre njega predlagala opozicija. Ne tako
davno, naime, iz opozicionih poslaničkih klupa u više navrata su se
čuli glasovi da je, pored saradnje sa Evropom, nophodno odgovarajuću
pažnju posvetiti saradnji i sa vanevropskim zemljama - posebno Rusijom,
Kinom, Indijom i afričkim zemljama. Nazivano je to od “proevropljana”
najobičnijom nebulozom jer mi smo, zaboga, evropska zemlja i da nema
nikakvog opravdanja da se bakćemo s tamo nekim azijatima i afrikancima.
Treba li naglašavati da Tadić i njegovi saradnici obijaju danas
snishodljivo pragove tih zemalja, moleći ih za pružanje političke
podrške u vezi sa Kosmetom i uspostavljanje ekonomske saradnje.

Srceparajući
televizijski kadar iz Atine gde zagrljeni zrače od sreće Tadić, Dačić i
Mrkonjić, izuzetno je svedočanstvo o neraskidivosti ideološke sprege
novih koalicionih partnera. Padoše u zaborav sve do juče izgovorene
ružne reči jednih o drugima. Predjoše kao od šale preko godinama
izricanih uvreda i medjusobnih optužbi i sve to zarad nepokolebive
ljubavi prema Evropi. Sva trojica zaboraviše šta je sve o toj istoj
Evropi, tokom pregovora o sklapanju koalicije, izgovorio budući
ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić. Reči koje je novinarima u
pero izdiktirao nepristojno je ponavljati, odnosno citirati u medijima.
A te reči odnosile su se na stremljenja njegovih novih “prijatelja” da
se Srbija što pre nadje u skutu Evropske unije. Izbegavajući
nepristojnost, izgovoreno nećemo citirati smatrajuć dovoljnom
konstataciju da su, slušajući izgovoreno, crveneli i najbanalniji
srpski kočijaši.

O navedenim i drugim kratkovidim
“dalekovidostima” novostvorene koalicije suočavamo se, evo, i na
sednicama Skupštine Srbije gde je u toku rasprava o Predlogu zakona o
ministarstvima. Varnice kratkovidosti će, medjutim, sevati kada,
uskoro, na dnevni red dodje predlog mandatara o sastavu nove koalicione
vlade.