S povezom preko očiju

Građani Srbije već dugo
žive s povezima preko očiju. Jedan im je povez stavio Haški tribunal,
oslobađanjem Nasera Orića ali i Ramuša Haradinaja. Drugi im godinama
namiče politička nomenklatura koja i sama ima velove preko očiju pa se
zato ne bi reklo da vidi tačno kuda nas vodi. Osećaj nesigurnosti i
poniženja koji se iz toga izrodio, postao je nepodnošljiv.


Izraz
„povez preko očiju“ ima više značenja. Može biti da je reč o slepilu
boginje pravde, o stavljanju poveza osuđeniku na smrt, ili tumaranju za
sopstvenom sudbinom. Ili pak opštoj obnevidelosti. Iz mnogo razloga,
ovih dana je taj izraz ono što slika stvarnost zemlje Srbije i njenih
stanovnika. Jer, sve ono što sve desilo – skandalozna, oslobađajuća
presuda Haškog tribunala u slučaju Nasera Orića, formiranje srpske
vlade, zahtevi da se raskine koncesija za izgradnju autoputa Horgoš –
Požega, i tako redom – sve je nalik onoj situaciji u kojoj narod gleda,
a ne zna tačno šta vidi. Pa, kao što niko nije objasnio glasačima kako,
na primer, namerava da brani teritoriju Srbije a da pri tome sarađuje
sa onima koji veruju da je u redu otimati nam, tako niko nije objasnio
ni šta se dešava u slučaju Miladina Kovačevića, momka koji je
učestvovao u tuči u jednom studentskom baru u SAD. Sve su to dešavanja
koja su obeležila krajolik oko srpskih staza, i to u vreme kada bi
većina nas da putuje samo na - odmor, i to od svega. Nešto je, ipak,
jasno – boginja pravde je stvarno oslepela.

Kako ubiti pticu rugalicu? Nema
boljeg pitanja da bi se dobilo objašnjenje šta se protekle sedmice
desilo u Haškom tribunalu, kada je žalbeno veće odlučilo da Naser Orić,
stvarni kasapin iz bosanskog rata, može sebe smatrati slobodnim
građaninom civilizovanog sveta. Gospodu u togama, čija je funkcija
zastupanje interesa oštećenih, ni malo nisu lecnule ni žrtve, ni
fotografije sa odsečenim glavama, sa mučenjima, još manje knjiga Ibrana
Mustafića, sada srebreničkog insajdera, koja je jedan od najhrabrijih i
najjačih dokaza tvrdnje da je priča o tom gradu malo drugačija no što
je Majke Srebrenice i svi balkanski i svetski manipulatori
predstavljaju. Naser Orić, bivši telohranitelj Slobodana Miloševića,
potčinjeni Frenkija Simatovića, i zločinac par excellance (a ne samo
da je okrvavio ruke srpskom krvlju već je odgovoran i za patnje
srebreničkih Muslimana tokom rata) može da se šeta do mile volje, niko
ga više osuditi ne može. Halal! I to samo nekoliko dana pošto je Srbija
izručila jednog od preostale četvorice haških gonjenika, to jest,
Stojana Župljanina. Pa, zar sve to ne liči na suštinsku poruku
znamenitog romana američke književnosti koji je ženskim piscima
definitivno otvorio vrata i započeo finalnu fazu borbe za emancipaciju
– pravda ima bar dva lica, ona je katkad sve samo ne to, a onaj koji se
buni protiv takvog stanja, treba da računa sa nevoljama. Jer, on je
ta ptica rugalica i njegov glas treba ućutkati, kako bi stvari
nastavile da teku uobičajenim tokom, i svi odgovorni mogli ostati
sakriveni. I kao i u slučaju Ramuša Haradinaja, svako drugo
objašnjenje, naročito ona koja sve svode na čisto stručna pitanja,
deluju u najmanju ruku kao cinizam, bezobrazluk, pljuvanje,
nipodaštavanje, i ... uistinu, nema reči kojom bi se to moglo opisati.
Ako je za utehu, sudije koje su oslobodile ove krvnike, uprkos
nebrojenim dokazima i svedočenjima, imaće svoje mesto ne samo u nšim
istorijama građanskog rata, već i u svetskim. Od tog se suda, ma šta
pobednici voleli da veruju, ne može uteći. Žrtvama i njihovim
porodicama, to naravno, ništa ne znači. Ali, možda će značiti ljudima
koji u ovoj zemlji drže vlast.

Ključna stvar kod oslobađanja
Ramuša Haradinaja, Idriza Baljaja, Nasera Orića, i svih sličnih njima,
je to što će takva politika Haškog tribunala, konačno morati da bude
preispitana od strane naših vlastodržaca. Doduše, šef tima za saradnju
sa Hagom, Rasim Ljajić, brzo je podsetio na surove činjenice – da ćemo
i dalje morati da sarađujemo. Ipak, do neke promene u toj politici
saradnje, konačno, mora doći.

Koliko je to pitanje bolno i
opasno, pokazuje i slučaj Miladina Kovačevića, studenta iz Srbije, koji
je u odbrani svoje balkanske braće – dvojice Bosanaca – ispao najveći
krivac za to što je agresivni i pijani student (domorodac, to je
najvažnije), prebijen do kome. Slučaj „student“ je odmah ispao neviđen
međunarodni skandal, zbog koga su pale i neke glave u našem
Ministarstvu spoljnih poslova. Pale su i maske, pa se danas zna da sve
i da je Vašington centar vasione (a Srbija je smešno mala naspram
tolikog prostora), uvek će se u tome centru naći oni voljni da
skupljaju sitne političke poene tako što će daviti cele narode. Zna se
– Hilari Klinton, najmilitantnija prva „dama“ SAD, i još poneki.
Srbija, sa svoje strane, još nije voljna da izručuje svoje građane. To
nije moguće ni prema Ustavu Srbije, a kako student nije ratni zločinac
(pa čak ni osumnjičeni za isto nedelo), onda ni prema bilo kom drugom
zakonu to nije dužna i ne sme učiniti. Ali je smenila vicekonzula koji
se ogrešio o diplomatsku praksu. Kako će se ovaj slučaj razvijati,
videće se već u narednim danima. Tek, nova Vlada je dobila još jedan
vrući krompir koji će morati da preradi, reši. Već sledeći pokušaj bilo
čijeg hapšenja ili izručenja, naročito haških optuženika, može biti
svilen gajtan oko vrata onoga ko bude držao i vlast, a posebno
Ministarstvo unutrašnjih poslova. Za nesreću, takav zaokret traži
veliku maštovitost, sposobnost i hrabrost od onoga ko će ga izvesti.

To
znači da je već sledeće pitanje imamo li mi takvih među vlastodršcima,
kojima su bila potrebna dva meseca da bi nakon izbora formirali Vladu?

Nova Vlada, za novu Srbiju: Čudna
je to stvar. Prvo vas prisile da živiš u stalnoj izbornoj kampanji (pri
čemu, niko vam ne kaže tačno zašto su rešenja koja nudi, bolja od tuđe
ponude). Onda dobijete formalne pobednike na tim istim izborima, koji
potom moraju da nastave da trče maraton, i to do poslednjeg daha. Jer,
stvari su u međuvremenu postale takve da to što je neko dobio glasove
na izborima, ne znači i da je stvarni pobednik. A onda, posle skoro dva
meseca, dobijete vladu, za koju ne znate tačno koliko će ministarstava
imati. I čiji novi članovi daju oprečne ocene o nekim važnim
socijalnim i ekonomskim ptianjima. Ipak, velika vest u ovoj
iscrpljujućoj igri glasi – dobili smo Vladu.

No, zašto je i to isto što i „povez preko očiju“?

Pa,
zato što je ta Vlada sastavljena od konglomerata veoma različitih, čak
međusobno suprotstavljenih ideja i ideologija. Što znači da je veliko
pitanje kako će ona funkcionisati, i to u vremenu kada nam na vrata
kuca inflacija, prezaduženost, jesenje zasedanje generalne Skupštine UN
(koja treba da se izjasni o skladu između međunarodnog prava i
nezavisnosti Kosmeta), kreiranje spoljne politike i kroz ekonomske
sporazume i kroz diplomatiju... kada treba rešiti hoće li se krajem
ovog meseca vratiti povučeni ambasadori u one zemlje koje su priznale
nezavisnost pokrajine. Kada treba rešiti pitanje Haškog tribunala,
institucije koja je, kao što smo videli, sama sebe deklasirala iz
redova pravednih? Zato se nije za čuditi kada pojedini poznavaoci kažu
i da je ta ista Vlada dobila - Srbiju.

Govoreći o tom povezu
preko očiju, valja dodati i da će jedan od najzanimljivijih odnosa te
Vlade i svih koji se na nju naslanjaju, biti i onaj prema medijima.
Neobična igra oko objavljivanja fantomskog konkursa Republičke
radiodifuzne agencije (RRA) za nove članove Upravnog odbora RTS, kao i
imenovanje novih članova Upravnog odbora Politike, pokazuju da neko
ovde lagano preuzima potpunu kontrolu nad medijima. Jer, da se ne
lažemo, niko u DS – u nije zaboravio onaj intervju Borisa Tadića u
Politici, kada se pokazalo da predsednik Srbije ne drži baš sve u malom
prstu i da njegovi savetnici za medije imaju poziciju „drvenih
advokata“ . Nakon čega je Politika, skupa sa glavnom i odovornom
urednicom Ljiljanom Smajlović, dobila i otvorene pretnje. Toliko o
držanju za demokratske principe, i o razlici između demokratije i
demokrature. Za one koji ne znaju, demokratura je onaj oblik uređenja u
kome se, zarad odbrane i zaštite demokratije, gaze njeni osnovni
principi.

Narod, zadubljen u svoje probleme, sve to ipak manje
uočava. Ili se prividno miri. Jasno je, ipak, mnogima, da kada Mlađan
Dinkić odmah po dogovoru oko deobe resora, kaže kako treba poništiti
koncesiju za famozni autoput, da to on sam nastoji da otkine još poen
više (a zbog te koncentracije snage i sklonosti ka rušilačkom
`poštenju` ni Boris Tadić ga nije hteo za premijera), i da bi ta stvar
mogla imati ozbiljne posledice. Otud i skepsa da će „Magični Mlađa“
odista i moći da izdejstvuje pomenuti raskid.

I još nešto,
zbog čega se narod oseća kao glavni igrač u igri „ćore bake“ – šta će
tačno proizići iz ideje da mesta premijera i ministra pravde budu mesta
za nestranačke ličnosti? Lepa ideja, ali razlog za njeno rađanje i
sprovođenje nema veze sa političkim altruizmom i demokratskim
ubeđenjima već sa izlaskom iz krize zvane pregovori oko Vlade. Baš
zato, narod se pita hoće li ta ideja zaživeti, koliko će snage imati te
ličnosti (svi se sećaju iskustva sa Zoranom Stankovićem, najboljim
ministrom odbrane od 2000. godine na ovamo, koji je to uspeo da bude
iako ga čak ni čovek koji ga je doveo, Vojislav Koštunica, često nije
hteo da sluša) i nije li potrebno da još neka mesta budu proglašena za
nestranačka. Recimo, mesto Načelnika Generalštaba Vojske Srbije?

Dakle,
zbog svih tih razloga, građani Srbije se ovih dana (a i duže) osećaju
kao da hodaju sa povezima preko očiju, i da jedva naziru kuda se to
kreću. A to znači – veliku nesigurnost. Koje je svima – preko glave.