„RAT KOJI SE MOGAO IZBEĆI“

Transkript dokumentarnog filma

„RAT KOJI SE MOGAO IZBEĆI“

Uvod: “Iz
noći u noć, televizija je donosila slike smrti i patnje tokom rata koji
je besneo u bivšoj Jugoslaviji između 1991. i 1995. Kada su borbe
prestale, zemlje NATO, posebno SAD, pokušavale su brzo da prigrabe
zasluge za okončanje rata. Naučena lekcija je bila, po mišljenju
mnogih, da se mora odmah intervenisati u etničkim sukobima, i to po
mogućnosti uz pomoć NATO. Ali, da li je Zapad zapravo pretvorio mali
šumski požar u surovi građanski rat? Da li je Zapad prerano sebi
pripisao zasluge za okončanje rata koji je sam rasplamsao?“


Lord Piter Karington:
“Mislim da su međunarodna zajednica – Evropljani, Amerikanci i UN omogućili da uopšte dođe do sukoba.“

Džordž Keni:
“Obaveštajne službe su bile jedinstvene u oceni da će doći do eskalacije ukoliko priznamo Bosnu.“

Nora Belof:
“Pošto
nisu postojale jasno utvrđene garnice i pošto su svi bili naoružani,
ako biste razbili Jugoslaviju jednostarnim proglašavanjem nezavisnosti,
zaparavo secesijom – ako se odlučite za secesiju, ne postoji način da
se to desi mirnim putem.“


PRVI DEO:

POTPALJIVANJE FITILJA

KOMENTATORKA (K):
„ Devedesete godine su počele nadom i optimizmom posle pada berlinskog
zida i okončanjem hladnog rata. Nova Ujednijena Nemačka stajala je kao
stub oslonca za ujedinjenje ostatka Evrope pod vođstvom Evropske Unije,
prijateljskog, ali moćnog rivala SAD. Ali jedinstvo Evrope je bilo
kratkog veka. Samo dve godine kasnije, veliki deo Jugoslavije je bio u
plamenu. Mali rat u republici Sloveniji vodio je ka većim krvavaijim
sukobima u Hrvatskoj i Bosni. Osim toga, Evropljani i zemlje Bliskog
Istoka su podržavale različite frakcije u građanskom ratu. Javno,
zapadne diplomatije su krivile neodgovorne vođe etničkih zajednica u
različitim republikama, uključujući Milana Kučana u Sloveniji, Franju
Tuđmana u Hrvatskoji i posebno Slobodana Miloševića u Srbiji. Svakako
među zaraćenim stranama nije bilo nevinih. Privatno, izaslanik EU lord
Karington i međunarodni posrednik UN Sajrus Vens su bili besni na
nemačkog ministra inostarnih poslova Hansa Ditriha Genšera zbog
njegovog angažovanja na priznavanju naoružanih separatista u Sloveniji
i Hrvatskoj. Kada je došlo do eskalcije sukoba, Sajrus Vens je to
nazvao „ rat gospodina Genšera“.

Džordž Keni:
Vens je tvrdio da će ovo priznavanje poništiti diplomatske napore
kojima je on pokušavao da smiri sukob u Hrvatskoj i da će raspaliti
ratni požar u Bosni.

K: Bivši nemački ministar
inostranih poslova je tvrdio da njegova vlada nije podržavala raspad
Jugoslavije dok nisu započeli sukobi.

Hans Ditrih Genšer:
Mi smo čvrsto zastupali ideju jedinstava Jugoslavije, ali smo videli da
želja za zajedničkim životom sve više nestaje pod pritiskom vojnih
dešavanja.

K: Ipak nemačka obaveštajna služba,
BND, bila je duboko umešana u obuku hrvatskih separatista koje su
predvodili pronacističke ustaše. Oni su posle Drugog svetskog rata
pobegli u Nemačku gde su organizovali veći broj terorističkih akcija
protiv ambasada i vlada jugoslovenskog komunističkog vođe, Josipa Broza
Tita.

N.S.1: Početkom 60-ih BND je odlučila da
potpuno sarađuje s ustašama. To je postalo jasno posle tzv. „ hrvatskog
proleća“ početkom 70-ih. Posle Titove smrti oni su ojačali svoje veze
sa ustašama s ciljem da se Jugoslavija dezintegriše u nekoliko manjih
država.

K: Ključnu podrška Nemačke u
podržavanju separatista potvrđuje i Antoan Duhaček, bivši šef
jugoslovenske kontraobaveštajne službe, koji je i sam bio Hrvat.

Antoan Duhaček:
Nemci su hteli apsolutno i potpuno potčinjavanje hrvatske obaveštajne
službe. Oni su bili spremni da urade sve što su Nemci tražili, a Nemci
su tvrdili da je sve to u interesu buduće slobodne i nezavisne
Hrvatske.

K: Na površini, Jugoslavija je
živela bolje od svojih suseda tokom 70-ih i 80-ih godina. SAD su
smatrale da je nezavisni komunistički lider, Josip Broz Tito, njihov
adut u haldnom ratu s Moskvom. Jugoslovenska ekonomija je oživljavana
zajmovima sa Zapada, čak i posle Titove smrti 1980. godine. Pažljivo
osmišljene Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine pružile su
svetu sliku mirne multi etničke zemlje u kojoj svi rade zajedno.
Iskusni posmatrači su, ipak, mogli da vide nevolje ispod površine.

Dejvid Bajdner: Prvi
nagoveštaj onoga što se spremalo je bio 1983. kada sam putovao po
različitim republikama. Čuo sam mnogo separatističkih osećanja posebno
u Sloveniji i Hrvatskoj, ali ne smao tamo. Čuo sam mnogo pretećih reči
o tome “šta bismo mi uradili njima“.

K: Same
za sebe, ni Slovenija ni Hrvatska nisu imale dovoljno diplomatske ni
vojne moći da se odvoje. Nisu mogle da se suprostave jugoslovenskoj
vojsci, tada četvrtoj po snazi u Evropi. Nemačka nije dala samo
diplomatsku pomoć, već i oružje, čak i posle međunarodne zabrane
isporuke oružja iz 1991.

Dejvid Hakvord:
Napisao sam priču o tome pod naslovom „ Blokada je šala“ i otišao da
obiđem luke kao što je Split i ostale duž dalmatinske obale. Koliko sam
mogao, proveravao sam ono što je stizalo i video sam da nema nikakvih
ograničenja.

Ted Galen Karpenter: Video sam
hrvtaski MIG 21 koji je oboren u Krajini. Hrvati su tvrdili da je
ranije pripadao jugoslovenskom vazduhoplovstvu. Međutim, bilo je
očigledno da je on bio iz flote Istočne Nemačke. Imao je istočnonemački
radar u kabini. Znali smo da oružje stiže iz Istočne Nemačke i da se
kamuflira tako da ne liči na zapadnonemačko oružje. Očigledno je da su
stizali iz Zapadne Nemačke uz blagoslov njihove vlade. Nije postojao
drugi način za snabdevanje ovako teškim oružjem.

K:
Naoružavajući separatiste, Nemci su upozoravali jugoslovenske vlasi i
premijera Ante Markovića, da ne sme da upotrebe saveznu vojsku u cilju
očuvanja federacije. Ante Marković, Hrvat koji se zalagao za
jedinstvenu Jugoslaviju, predsedavao je razjedinjenom vladom i nije
mogao da se odupre nemačkom pritisku. SAD su ga podržavale kao
reformistu, ali Marković nije bio u stanju da održi slabu i
razjedinjenu vladu.

D.Bajdner: On nikada nije
tražio koalicionu podršku. Uvek je nastupao sam. Bio je dobrodošao u
Beloj Kući, ali nije uživao nikakvu podršku kod kuće. U nekom smislu on
je bio pravi gubitnik, jer je održavao iluziju da Jugoslavija može
opstati.

K: Jugoslovenska narodna armija koja
je držala zemlju na okupu, postala je meta onih koji su hteli da se
otcepe. Tokom mitinga hrvatskoh separatista u Spliti, maja 1991.
godine, demonstarnti su zadavili mladog vojnilka i njegovo telo bacili
na ulicu. Ovakvi i slični događaji su bili ostavrenje predviđanja koje
je dala CIA.

D. Bajdner: U oktobru 1990. CIA
je rekla da se Jugoslavija suočavala s nasilnim raspadom i to u roku od
šest meseci, ali niko iz viših ešalona vlasti nije na to obratio
pažnju.

K: U junu 1991. američki državni
sekretar Džejms Bejker, je dolučio da učini pokušaj da spreči izbijanje
rata. Otišao je u Beograd da bi suočio lidere šest republika.

D. Bajdner: Rekao je da se niko ne usudi da preduzme korake s kojim se ostali ne slaže.

K:
Milan Kučan i Franjo Tuđman, lideri Slovenije i Hrvatske, bili su
uvereni da mogu da ignorišu američkog državnog sekretara. Samo par dana
kasnije, 25. juna proglasili su nezavisnost, potpuno se oslanjajući na
podršku nemačkog ministra Genšera i austrijkog ministra Alojza Moka.
Ciklus nasilja koji će uništitii Jugoslaviju pokrenut je naredbom
slovenačkog predsenika Kučana kojom on od svojih trupa traži da zauzmu
granične prelaze iz Jugoslavije prema Italiji i Austriji, kao i
prestonicu Slovenije, Ljubljanu. Skinute su Jugoslovenske zastave i
zamenjene slovenačkim.

Nora Belof: Slovenci
su smatrali da imaju pravo da skinu zastave i ukinu granicu. Nijednog
trenutka ne mislim da je Beograd očekivao nasilje.

K:
Da bi izbegao nasilje, jugoslovenski general Andrija Rašeta privtano je
pozavo predsenika Kučana i rekao mu da većina vojske pod njegovom
komandom nema bojevu municiju.

N. Belof: Ali,
Slovneci su se spremali. Oni su dobili ohrabranje iz Austrije i
Nemačke. Predvideli su da će dobiti veliki međunarodni publicitet
svojim ratom za nezavisnost koji to uopšte nije bio.

K:
Da bi demonstrirao podršku slovenačkim separatistima, nemački ministar
Genšer je otputovao na jugoslovensku granicu da bi se sastao sa
slovenačkim predsednikom Kučanom i da bi istovremeno upozorio federalnu
armiju da ne pokušava da koristi silu radi očuvanja kontrole nad
saveznim granicama. Kučan je naložio svojim vojnicima da pucaju na
federalne trupe, uključujući i one koji nisu imali bojevu municiju.
Suočen sa međunarodnim pritiskom koji je predvodila Nemačka,
jugoslovenski premijer Marković naredio je federalnoj armiji da se
povuče iz Slovenije bez ozbiljnijeg pokušaja da se suprostavi
separatistima. Slovenački lideri su izveli sjajan propagandni potez.
Reporteri su držani u podzemnom medija centru i informisani da su
slovenačke snage uspele da savladaju četvrtu najjaču vojsku u Evropi.
Novinari su rutinski slali kao vest mnoge izmišljene izveštaje
slovenačkih vlasti o raznim bitkama, od kojih se neke nisu nikada ni
dogodile.

N.S.2: Događaji u Sloveniji u vreme
proglašenja njihove nezavisnosti prikazivani su na televiziji kao
agresija jugoslovenske vojske na Slovenijeu, a ne kao secesija
Slovenije.

K: Manipulacija stranim novinarima
je nastavljena u sledećim ratovima za secesiju. U Hrvatskoj i Bosni
stalno je naglašavano da je JNA okupatorska vojska kojom mahom
dominiraju Srbi. Stvarnost je bila drugačija. Načelnik Generlaštaba
JNA, Veljko Kadijević, je bio pola Hrvat, pola Srbin, komandant
vazduoplovstva Zvonko Jurjević je bio Hrvat a glavnokomandujući
mornarice admiral Stane Brovec je bio Slovenac.

N. Belof:
Federalna armija je držala Jugoslaviju na okupu bez protesta o kršenju
ljudskih prava. Tito je insistirao na etničkoj ravnoteži i na
određenim mestima pripadnici vojske su bili lokalno stanovništvo. Bilo
je apsurdno nazivati ih okupatorima. Mi na Zapadu smo morali da budemo
svesni toga sve dok se ne stvore uslovi za raspad države koje je bila
Jugoslavija. To je moglo da traje godinama ili decenijama, ali tada su
to bile međunarodno priznate granice.

K: Ako
su nemački i austrijski lideri verovali da se Slovenija i Hrvatska mogu
odvojiti bez rata širih razmera, Amerikanci su mislili drugačije.

Džejms Bejker:
Mi smo rekli da će, ako se Jugoslavija ne raspadne mirnim putem, doći
do žestokog građanskog rata. Ona se raspala jednostranom odlukom o
nezavisnosti Slovenije i Hrvatske i peuzimanjem graničnih prelaza što
je bio akt sile i kršenje helsinških principa. Ali, evrospke sile i SAD
su na kraju priznale Sloveniju kao nezavisnu državu, a zatim Hrvatsku i
Bosnu i primile ih u UN. Pravi problem je bio u tome što je nezavisnost
postignuta jednostarnim odlukama, a ne mirnim pregovorima o
nezavisnosti.