Četvrta stolica

Dokumentarni film ”Četvrta stolica” otkriva detalje o razgovorima koji su predhodili prestanku višemesečnog bombardovanja Jugoslavije od Nato alijanse.


Film Šarlote Airas počinje rečima Viktora Čerdomirdina:

„Svet
brzo ide preme trećem svetskom ratu. Niko ne može da me ubedi da nije
tako. To se ne može izbeći. Tada će sve ostalo biti... nevažno“.


U
proleće 1999. god. najgori rat posle 50 godina je na putu da izbije u
Evropi. Srpske trupe čine etničko čišćenje dok albansko stanovništvo
beži sa Kosova. Slobodan Milošević predsednik Jugosloveske federacije,
odbaciuje mirovni predlog zapada.


NATO započinje bombardovanje Srbije bez saglasnosti Ujedinjenih Nacija. Ozbiljna kriza stoji između SAD i Rusije.

Bil
Klinton: Napadi će pokazati da NATO neće prihvatiti takvu vrstu
agresije i sprečiće da Milošević nastavi sa napadima na nedužne civile.

Boris Jelcin: Ovo je bila gruba greška Amerikanaca, američke diplomatije i Klintona.


U
maju dok je bombardovanje trajalo 38 dana, Milošević i dalje ne
odustaje. Širom sveta oštro se kritikuje bombardovanje. U Rusiji gde se
lojalnost prema Srbima jaka, pojačava se antipatija prema zapadu. Javno
mnjenje zahteva da ona prestanu. Rusija i SAD čine poslednji pokušaj da
se kriza reši mirnim putem. To znači da treba pronaći nekoga ko će
naterati Miloševića na kapitulaciju.

Strob
Talbot: Viktor Černomirdin je došao u Vašington. Imali smo sastanak sa
podpredsednikom Gorom i Čerdomirdin je rekao: „Potreban mi je partner.
Neko ko nije Rus i nije iz NATO-a ali neko ko ima autoritet i koji
može“... Ovo nije rekao: koji može da glumi lošeg policajca dok sam
ja onaj dobri.“.

Cernomirdin: Posle dužih pregovaranja predložili su finskog predsednika Ahtisarija. I tako je grupa osnovana.

Marti
Ahtisari: Talbot je rekao da ako ne pristanem nikada me više neće uzeti
u obzir. Trebalo je odem sa mesta predsednika i rekao sam da sam
spreman da pomognem.

Marti Ahtisari,
finski predsednik, bio je izazlanik UN u Namibiji. Predstavljao je
Evropsku Uniju i balansirao između SAD i Rusije. Viktor Čerdomirdin,
ruski izaslanik, je bivši premijer i šef energetskog giganta Gazproma.
Postavljen je od strane predsednika Jeljcina zbog svojih dobrih veza na
zapadu. Strob Talbot, američki izaslanik je zamenik ministra inostranih
poslova. Bio je savetnik za pitanja istočne Evrope i lični je
prijatelj Bila Klintona.


Trojica izaslanika po prvi put su se srela iu Helsingforsu. Imali su dve nedelje da naprave mirovni plan za Kosovo.

Cernomirdin:
Kasnije su počela ne manje dramatični razgovori između tri strane.
Imali su sopstvenu dramaturgiju. Tu je više bilo reči o svetskoj
politici, o ulozi država učesnika. Po pravilu, uvek su amerikanci bili
u pravu. Moralo se ići na to da Amerikanci razumeju kuda njihova
politika vodi.

Ahtisari: U početku strane
su stajale jedna deloko od druge. Rusi su želeli da se bobmardovanje
odmah obustavi. Diskutovalo se o tome kako će se se stvari odvijati
posle eventualnog dogovora. Ko bi u tome učestvovao. Rusi su zastupali
stav da NATO snage koje su izvršile bombardovanje ne bi trebalo da
učestvuju u tome već da se drže po strani.

Talbot:
Želeli smo Miloševića i njegove ljude van Kosova. Snage koje bi
ispunile prazan prostor posle Srba na Kosovu trebalo bi, po našoj
želji, da budu kontrolisane od strane NATO-a.

Novinar: Da li ste učinili neki napredak?

Talbot: Moguće.

Reporter: Koji je bio prvi napredak?

Talbot: Nastavićemo sutra.

Reporter: Da li Ahtisari sutra putuje u Beograd?

Talbot: Korak po korak.. Sledeći korak je sutrašnji dan.

Najveće
sporna pitanja između SAD i Rusije odnosila su se na prava povlaćenja
srpskih trupa i sastavljanje mirovnih trupa. Ako pregovori ne uspeju ,
NATO preti sa kopnenim napadima. Evropa je bila pred velikim ratom na
Balkanu.

Ahtisari: U početku nije
bilo lako pošto smo unutar grupe radili na dva fronta, gde sam ja taj
koji ubeđuje Miloševića, a Čerdomirdin bi trebalo da predloži
alternativu koji bi Milošević mogao da prihvati.. Ali ja sam imao
osećaj da to nije bio pravi način. Milsili smo da bi bilo najbolje kada
bi svi zajedno mogli imati jedinstveno stanovište.

Ahtisari: Gosp. Čerdomirdin ićiće u Beograd. Dogovorili smo se da se posle njegovog povratnka sastanemo ponovno u Moskvi.


Cernomirdin:
Milošević je veoma emocionalan i eksplozivan. U početku bilo je mnogo
osećanja, čiste oluje: «Pošaljite trupe, dođite i spasite vašu srpsku
braću!» «Dajte nam oružje za kopnene operacije i mi ćemo im pokazati»
Tako je zvučalo. Trebalo je da ga nateramo da odustane od svega ovoga.

Ahtisari:
Prvo Čerdomirdin, ali i razne vlade su me molile da odem u Beograd i da
saznam Miloševićeve stavove. Bojao sam se da ću se zaplesti u
pregovorima ako odem tamo. Želeo sam da to izbegnem.

Cernomirdin:
Tokom razgovora i malo pre toga, ako se dobro sećam, predloženo je
Miloševiću sa Jugoslavija, kako se tada zvala, treba da se ujedini sa
Rusijom. Ja sam rekao: Dragi moj Slobodane! Sad si se setio kad imaš
problem? Gde si bio ranije? Kasnije je Milošević tražio da mu damo
moderno naoružanje. Rusija je, naravno, imala oružje koje bi moglo da
napravi veliku štetu. Tako nije moglo. Stanje u Jugoslavije nije više
moglo da se pogoršava.


Ahtisari:
Bilo je jasno šta će se desiti. Sedelo se u autu koji je išao svojim
putem.Došli smo do mesta punim Moskovskih obeležja prepoznavši
Staljinovu daću.

Talbot: Bilo je isto
tako prirodno, kao i sa nedobrodošlog aspekta pregovora, da je odmah
bilo dvoje protiv jednoga. Ahisari i Talbot protiv Čerdomirdina. Nije
tako izgledalo u stvarnosti, i to apsolutno nismo želili. Trebalo je da
bude Ahtisari, Talbot i Čerdomirdin protiv Miloševića. Da bi to
ilustrovao i da za malo promenim pristup mišljenja, uzeo sam stolicu i
stavio je do stoja.: «Ne treba da zaboravimo onoga ko nije ovde. Njega
predstavlja stolica.»

Ahtisari: To nije
bila nikakva specijalna stolica... Ali bila je prazna. Mislio sam da će
funkcionisati dobro kao podsetnik za poslednji i najvažniji stadijum
pregovora.

Talbot: Sećam se bezbroj
treptaja, kada niko nije sledio protokol i nekoliko Čerdomirninih
kolega je napustilo prostoriju. Onda je rekao... Zvao me je Strep,
nikako mu nije išlo moje ime. Rekao je: « Milošević je govno, od koga
nemamo nikakve koristi.» A zatim je objasnio zašto moramo biti
predusretvljivi. Rekli smo da razumemo da se Rusija našla u nezavidnoj
poziciji. Rešenje je bilo da nam pomognu da se Milošević povuče.

Cernomirdin:
Ne treba zaboraviti na procese koji su se dešavali u Rusiji.U Rusiji je
takođe postojala grupa ekstremnih nacionalista koji su želeli a izađu
kao dobrovoljci, među njima je bila i vojska, generali. Dobrovoljno su
se prijavili da se bore na strani Srba. Ali naša zemlja je velika,
imamo preko 20 miliona muslimana. Postoji narod koji bi se borio na
drugoj strani. Sve je ovo Milošević razumeo jako dobro. Sve je video,
čuo i pročitao. Njegov brat Miroslav je bio ambasador u to doba. Bio je
upoznat sa raspoloženjem i upijao ih je. Patriotsko raspoloženje u
Rusiji. I to je bilo opasno.

Ahtisari: U
Moskvi je bilo dva sata ujutru kada sam ustao i rekao. „Dragi
prijatelji, mora postojati drugi način da zaradimo hleb.“ Svi su se
smejali iako za tako kasne sate nismo bili plaćeni.

Cernomirdin: Draga gospodo, još uvek nismo gotovi.

Talbot:
Veoma sam često boravio u Moskvi i čuo sam ovo i ranije. Naši
razgovori su vrlo konstruktivni, ozbiljni i nastavljaju se. Složio sam
se sa Černomirdinom, nastavljamo.

Cernomirdin: Ništa nisam rekao ali se Talbot složio.

Talbot: Ne, ti si rekao da mi treba da nastavimo.

Cernomirdin: Tražimo rešenje.

Cernomirdin:
Malo je zabavno sa Talbotom... Kako bih rekao... Čim bi neko nešto
rekao, Talbot je trčao da telefonira. Pitao sam ga: „Zašto trčkaraš
toliko?“ „Moram“, rekao je,“ali ja ne trčim“ rekao je. Mi pregovaramo i
govorimo nekom nešto, što ja beležim. Ako to ne možeš, možda nego drugi
može. Raportirao je naravno Klintonu. Klinton me je pitao: „Da li ste
nezadovoljni Talbotom?“ „Ma ne, išlo bi dobro sa bilo kim. Ali on
stalno trči na telefon i zove Vas. Gde je tu pregovarač? Dajte mu
ovlašćenja ili pošaljite nekog drugog.“

Talbot:
Pozvao je Klintoma i rekao: „Vreme je za trgovinu, Bil. Želim da ovde
pošalješ Al Gora. Dozvoli nam da ovde dostignemo nivo. Trebalo bi da
završimo na nivou zamenika ministra inostranih poslova. Stajao sam,
zevao i pitao se kako će predsednik Klinton ovo da reši. Rekao je:
„Talbot je moj momak, ima ovlašćenja da trguje. Rado ćemo pregovori
privesti kraju kadgod to Černomirdin bude želeo.“

NATO
bombardovanja nisu okončala surovost na Kosovu. 850 000 kosovskih
albanaca prešlo je u svoju domovinu. Milošević nastavlja kampanju
etničkog čišćenja.

Tužilac:
Podižem optužnicu protiv Slobodana Miloševića i još četvorice. Optužba
je: zločin protiv čovečnosti, između ostalog: ubistva, deportacije,
progone, zločin protiv običaja rata.

Ahtisari:
Bio sam veoma uznemiren. Tri strane su bile na putu da se ujedine...
kada je stigla vest da je podignuta optužnica protiv Miloševića. Slučaj
je dodeljen Tribunalu za ratne zločine Ujedinjenih Nacija u Hagu. Vreme
je bilo ono što me je brinulo. Mogli bismo da odemo u Beograd i kako bi
Milošević reagovao?

Robin Kuk: Vojni pritisak će se pojačati na Beograd.

Cernomirdin:
Govorili smo o sledećoj stvari: „Može doći vreme kada ćeš ti biti
optužen za ratne zločine.“ Nikada nije dozvolio da se postavljaju neka
pitanja o tome šta bi moglo da se desi sa njim ako bude bilo tako.
Nikada.“


Talbot:
Rizikovao je život. Svaki put kada je leteo za Beograd u zvaničnom
ruskom avionu povećavao se rizik da bude oboren od strane Srba, možda u
trenutku kada bude jasno da više nije na njihovoj strani. Takođe je
postojao rizik da bude oboren i od strane maših momaka.

Cernomirdin:
Jednom su se pregovori završili oko deset sati. Prošlo je deset.
Obezbeđenje je reklo da moramo da krenemo. Ne možemo da letimo noću.
Aerodrom je bio otvoren zbog nas. Kada smo na kraju poleteli, otišao
sam do pilota koji su bili nervozni. Rekao sam: „Ne moramo ovo da
radimo“. „Da, letimo“ rekli su. „Mađarska je veoma blizu. Sve je bilo
vrlo komplikovano. Gledao sam napolju i video svetleće tragove. U
početku nisam razumeo šta je to. Tragovi su bili ispod mene. Kasnije
sam shvatio da oni pucaju na nas. Pogledao sam u salon, gde su sedeli
ljudi iz obezbeđenja i savetnici. Već su pospremili sto. Sve je
dogovoreno. I rekao sam: „Pogledajte kroz prozor. Pucaju na nas. Avion
se brzo penjao.Avion je bio skoro prazan, TU 134. Kasnije sam rekao
Miloševiću : „Šta to radite. Pucali su na nas.“ Odgovorio je:“ Veruješ
li ti da ja izdajem naređenja oficirima? Kako su mogli da znaju koji je
to avion? Uz to još i noću?“

Bombardovanja
traju 65 dana. NATO nadleće 500 puta na dan iznad Jugoslavije. Stotine
civila, bolnica, mostova je pogođeno. NATO se priprema za kopnenu
operaciju. 50 000 ljudi je u pripravnosti na Jugoslovenskoj granici.
Milošević ne pokazuje znakove predaje.

Ahtisari:
Posle sastanka u Moskvi nismo bili optimisti ali smo nastavili.
Kancelar Šreder se ponudio za poslednju rundu pregovora. Bio je to
kritičan trenutak. Šreder je jasno izneo da ako se ne pronađe rešenje
pre susreta Grupe 8 u junu, postaće teško njegovoj vladi jer je narod
počeo da biva nestrpljiv. Pored toga, postojao je i rizik da pregovori
propadnu.


Talbot:
Sastanak u Petersburgu, kod Bona vođen je da bi bili upozoreni da vreme
ističe. Ruse je brinulo vreme. Bombardobanje se nastavljalo, bili smo
pred 75-im danom ili tako nešto. Protesti protiv bombardovanja i protiv
dijaloga Rusije i SAD i Ahtisarija pojačavali su se sve vreme. Bližio
se i sastanak grupe 8 u Kelnu. Boris Jelcin je iskreno želeo da se
kosovski problem reši tako da bi mogao da ode na sastanak Osmorice, ne
kao nedobrodošao gost, već kao heroj čiji je izaslanik stvorio mir na
Balkanu.

Ahtisari: Mislim da je ruskoj
vojsci bilo teško da prihvati da operaciju vodi NATO. Rusi su zahtevali
da Ujedinjene Nacije u potunosti vode operaciju. Moj argument je bio da
NATO učestvuje na Kosovu inače će kosovski Albanci ostati sakriveni i
nikada se neće usuditi vratiti. Kao i oni što su otišli u inostranstvo.

Talbot:
Nismo znali da li će Čerdomirdin to da reši. Da li je imao keca u
rukavu. Postojale su dve stvari. Kao prvo želeli smo da Rusi prihvate
bez rezerve i bez zadrška prihvate reč: SVI. Sve srpske snage bi
trebalo da se povuku sa Kosova. Drugi problem je bio taj što su Rusi
želeli svoj sektor koji samo oni kontrolišu na Kosovu. Postojanje
odvojenog ruskog sektora bilo bi ostrvo u moru NATO-a što bi dovelo do
problema. Sektor bi bio slobodna država za najgore srpske elemente na
Kosovu. Srbi i većinski albanci na Kosovu razvili bi novi konflikt, sa
Rusima u centru. To nismo želeli, ni za nas, ni za Ruse.

Cernomirdin:
NATO je zahtevao da Milošević povuče svoje snage sa Kosova. Sve. Sa tim
će prestati bombardovanje. Na koji način da se povuku? Postojale su
mnoge stvari koje nismo uspeli da sredimo. I to sam veoma dobro razumeo.

Ahtisari:
Bilo je kasno noću i svi su bili umorni. I ja sam bio umoran. Izašao
sam da udahnem vazduh i kada sam ponovo ušao... Kasni sati su učinili
da nisam uspevao da napravim korak. Sapleo sam se o tepih i pao kao
trupac. Udario sam se o bradu. Talbot me je upitao da li da pozove
lekara. Rekao sam da je dovoljan led. Preko maramice sam ga stavio na
bradu, hladeći je. To je bilo sve. To je pokazalo koliko smo svi bili
umorni.

Cernomirdin: Najkritičniji
momenat pregovora odigravao se u Nemačkoj. U pet ujutru nismo imali
ideje za nastavak. «Idem sad» rekao sam. «Više ne postoji ideja za
nastavkom pregovora. Talbot više ne želi da čini ustupke.» Ustao sam i
otišao.

Talbot: Brzo sam se razbudio kada
je telefon zazvonio kraj kreveta. Bio je to novinar CNN-a koji je
rekao da su Rusi napustili pregovore. Rekao sam: «Nije mi to poznato.»
Nije bio prvi put da CNN stoji na pragu informacijama. Obukao sam se i
otišao u salu za doručak i tamo su sedeli Rusi. Izgledali su nesrećno i
iscrpljeno ali nisu napustili pregovore.

Ahtisari: Uzbuđenje je raslo. Vojska je želela da igra samostalnu igru.

Talbot: Ćerdomirdina je veoma nervirarala odlučnost vojske. Na kraju je sukob izgledao kao da je u pitanju pobuna.

Leonid
Ivasjov: Rekao sam da, kao šef vojnog dela pregovaračkog tima,
apsolutno ne mogu da prihvartim završni dokument, dogovor koji su
doneli Talbot i Čerdomirdin bez našeg znanja.

Talbot:
Imali smo vremensko ograničenje ali se general Ivasjov sve vreme
suprotstavljao. Čerdomirdin je rekao «Ja sam šef delegacije, predsednik
mi je dodelio mandat. Ne tebi, izađi i puši»

Ahtisari:
Došli smo do kompromisnog rešenja koje je sadržalo detalje oko čeka su
se složile Ruske i NATO snage. Smatrali smo da ne treba o tome
pregovarati sa Miloševićem. Ispod je stajao potpis Rusije i NATO'a.

Talbot:
Rekli smo jednostavno: «Ne možemo sada to rešavati. Vi, gospodine
Čerdomirdin i Ahtisari propustićete let za Beograd ako nastavimo sa
ovim.» Jedanaestog sata Čerdomirdin je prihvatio reč SVI, tako da sve
srpske snage moraju da napuste Kosovo.

Ahtisari: Imali smo veoma sadržajne razgovore. Odigravali su se do kasno u noć ali sada Čerdomirdin i mi putujemo za Beograd.

Cernomirdin: Upravo smo završili veoma teške pregovore.

Leonid Ivajsov: Rekao sam da je neprijatelj i izdajica ruskog i srpskog naroda. I čvrsto stojim iza toga. Tako je.

Tri izaslanika su napokon došli do dogovora. Ali ostalo je da nagovore čoveka u četvroj stolici

Talbot: Verovao sam da će Čerdomirdin i Ahtisari uspeti da nateraju Miloševića da odustane.

Ahtisari: Bio sam tako umoran da sam bio zadovoljan da mogu sesti u avion i zaspati.


Ahtisari:
Često su me pitali kako mogu da pregovaram sa nekim protiv koga je
upravo podignuta optižnica u Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.
Moj odgovor je bio da sam često imao pregovore sa onima koji su se
dvoumili. To nije bilo ništa novo.

Ovo je istorijski dan za Jugoslaviju . Gospodin Čerdomirdin i ja dolazimo ovde za mirovnim planom. Ponudom za mir...
Nije
bio čovek sa osmehom. Bio je objektivan, veoma korektan. Bio je čvrst i
vešt pregovarač i zbog toga je trebalo biti obazriv.

Cernomirdin: Moram da kažem da mi je veoma bilo teško zbog Miloševića i Jugoslavije. Pregovori sa Talbotom su bili jako teški.

Ahtisari:
Žurili smo, tako da smo poneli samo svoje papire na kojima smo pisali
beleške. Kada sam pročitao, Milošević je zamolio da to uradim još
jednom. Zatražena je kopija. Dao sam instrukcije da se uradi kopija ali
da se izbaci deo o vojnim stanovištima NATO-a i Rusije. O tome nismo
želeli da diskutijemo sa Miloševićem.

Živadin
Jovanović: Predsednik Milošević mi je dao reč u svojstvu ministra
inostranih poslova. Kada sam stigao do treće od možda deset tačaka,
Ahtisari se okrenuo prema Miloševiću i rekao: «Predsedniče Miloševiću,
nisam siguran da li smo bili dovoljno jasni. Ja i moj brat Čerdomirdin
zajedno stojimo iza ovog sporazuma.» A potom je zagrlio Čerdomirdina.
Interesantno, u normalnim okolnostima Srbi su u Rusima videli svoju
broću. Ali u ovom slučaju Čerdomirdin je iznenada postao brat finskog
predsednika.

Ahtisari: To je bio
ultimatum.: prihvatiti dokument ili će se bombardovanje nastaviti. «Ovo
je naša najbolja ponuda» Upitao je da li može nešto da se promeni.
Rekao sam: Na žalost ne, imamo mandat da ovo ponudimo».

Cernomirdin:
Milišević i njegova vlada su seli za sto. Gledao je u dokumet i rekao.
«Ovo mora u parlamant. Dobićete odgovor sutra ujutru posle zasedanja
parlamenta.»

Jovanović: Čerdomirdin i
njegova delegacija ostali su još malo i vodila se žučna rasprava sa
Miloševićem. Nije skrivao svoje iznenađenje da je Čerdomirdim
zaboravio, nije mario i odstupio od ranijih dogovora.

Ahtisari:
Otišli smo do jednog fantastičnog starog zamka gde smo ručali i šetali
po terasi. Stajali smo i slušalu zvuke beogradske noći. Čuli su se
pucni ali ja sam mislio da su to vojnici koji slave. Videli smo da nije
bilo bombardovanja u periodu kada smo mi bili tamo. Prenešeno nam je da
će parlament zasedati i da ćemo se sastati sutra ujutru u 11h.

Cernomirdin:
Vratili smo se, seli za sto a Milošević je rekao: „Prihvatili smo
dokumet, i vlada i parlament.“ Gledao sam ga i pitao: „ I šta ste još
uradili?“ „ Ništa.“, rekao je. Bio sam iznenađen. Nisam ga razumeo.
Imao je šansu da se obrati celom svetu u slučaju da se o rezoluciji
raspravlja u Savetu Bezbednosti, da Jugoslavija ima sopstveni stav, da
ne prihvataju baš sve bez postavljanja nekih uslova. Ali oni nisu ništa
učinili.

Ahtisari: Bio sam iznenađen. Ali moja reagovanja su došla posle toga. Bilo je suviše lako.

Talbot:
Mislim da je želja Miloševiča, da od ratnog predsednika postane
predsednik mira, bila jak odlučujući faktor, kao i ruski stav
povlaćenja Ali da li je to pravo objašnjenje? Ne znam.

Ahtisari: Bombardovanje ga je ubedilo da ne može da nastavi a da ne izgubi podršku naroda. To je bilo to. Zatim smo otišli kući.


Šreder:
Ovo je dobar dan za Evropu, ne samo za Jugoslaviju. Takođe je ovo
veliki dan i za finskog predsednika Marti Ahtisarija čija su upornost,
strpljenje, diplomatsko umeće i principijalnost omogućila ovaj rezultat.

Cernomirdin:
Zvali su me i rekli: «Viktor Stepanovitj, dođi ovamo. Čekaju Vas.
Bićete primljeni kao heroj.» Ali ja sam odleteo za Maskvu.


Ivasjov:
Osećao sam se poraženim. Da je pravda izgubila. Da je drskost pobedila.
Da je gruba vojna sila pobedila. Tako sam se osećao. Nadao sam se
naravno osveti nad onima koji su stajali iza agresije i nad onima koji
su izradili dokument i sproveli ga.

Talbot:
Mislim da je Čerdomirdin bio hrabriji od svih. Dok ni ja ni Ahtisari
nismo imali suprotna mišljenja u svojim zemljama, Viktor Čerdomirdin je
dobio loše lesti na putu do kuće. Parlament mu je ponovo izglasao
nepoverenje. Bio je udaljen.

Ahtisari:
Tek posle je dosla osecanje pobede . U jednom trenutku sam pomislio :
"Da! Uspeli smo!". Ali posle je dosla praznina, i ona je bila
povezana za uspehom.

Talbot: Nisam verovao ni trenutak da je sve izgubljeno. Znali smo da postoje brojni važni problemi koji se trebaju rešavati.

Ono
što je izgledalo kao srećnan kraj, počelo je da se menja u nešto loše.
NATO je obustavio bombardovanja i srpske snage su se povlačile sa
Kosova. Ono što je bilo gurnuto ispod stola ostalo je nerešeno.
Amerikanci I Rusi nisu mogli da se dogovore oko vojnih detalja.


Talbot: Največi preostali problem bio je taj ko će komandovati i na koji način će biti formirane Kosovske snage.

Ivasjovj:
Ako se ne postigne saglasnost, Rusija ima ista prava kao i NATO. Mi
odgovaramo za sektor oko kojeg smo se složili sa jugoslovenskom
stranom. Da se podudara sa našim interesima, posle toga ćemo postupati.


Talbot:
Ostavili smo Moskvi da izvesti Vašington. Dok smo leteli primili smo
poziv iz Vašingtona sa porukom da su ruske trupe, bez dvoumljenja, na
putu za Kosovo. Okrenuli smo avion i vratili se na Kosovo. Zatražio sam
sastanak sa ministrom inostranih poslova i to je bio uvod u veče koje
je mi se najviše urezalo u sećanje. Političari su bili na putu da
izgube kontrolu nad ruskom vojskom.


Ivasjov: Nismo informisali ni ruskog ministra inostranih poslova ni Talbota. Ulazili smo sa bataljonom.

Talbot:
Ministar inostranih poslova Ivanov je negirao da su ruske snage na putu
za Kosovo. Istovremeno su me zvali iz Bele kuće i rekli: «Mogu da
negiraju koliko hoće, videli smo na CNN-u». Ministrar inostranih
poslova je razumeo šta se dešava. Da ruske trupe, greškom i bez
sankcija ulaze na Kosovo, ali da mora da se vrate. Ali to se nije
desilo. Tako se kriza pojačavala.

Ahtisari:Nekoliko stotina ruskih vojnika se prebacilo na aerodrom u Prištini i tamo je iskrsla veoma opasna konfrontacija.

Talbot:
Rizik vojnog sukoba između NATO-a i Rusije bio je veliki. Dolazilo se
do pogrešnih podataka da je ruski transportni avion poleteo, što je
značilo da je najmanje Rumunija bila u pripravnosti da obori ruski
avion. Diskutovalo se unutar Alijanse tj, NATO snaga šta da se radi ako
Rusi lete za Prištinu. Da li da se obaraju? Zastrašujuće.

Cernomirdin:
Kada je naš bataljon došao u Prištinu, predsednik je doneo odluku. Kao
glavnokomandujući dao je jasan znak. Kod nas se tako ne radi. Ako neko
ima drugačiji stav, drži ga za sebe.

Ahtisari:
Najznačajnije pitanje koje je preostalo glasilo je: Da li Milošević zna
za ruske planove da pošalju snage u Prištinu? Plan je došao u dobrom
trenutku. Milošević bi mogao da sazna. To bi bio dodatni element.
Mislio sam da uskoro mogu otići na odmor. Vojno-tehnička pitanja nisu
više stajala na mom stolu. Ali kasnije sam pozvao ministre inostranih
poslova i ministre odbrane da zaključe posao.


Ahtisari: Pitanje je glasilo: Kako bi izgledala zabava gde bi i Rusi učestvovali.

Medlin Olbrajt: Nećemo ići na odvojeni ruski sektor. Radimo na tome da se Rusi integrišu u čitav proces.

Ahtisari:
Oteglo se i ja sam rekao, pola u šali, da postoji granica koliko moje
gostoprimstvo može da potraje. Ubzo bi moglo da nestane struje, da
firma za ketering prestane sa radom, ako se ne naoštrite i dogovorite..
Rekao sam: Svet vam nikada neće oprostiti ako ne pronađete rešenje.

U ponoć 18. juna Rusija i NATO su se napokon dogovorile da zajedničke mirovne snage budu pod vođstvom NATO-a