Javnost je tako obaveštena o hapšenju Radovana Karadžića kao da je to podvig i da ćemo odmah od toga profitirati i kao država i kao narod. Pokazalo se da nećemo, kaže Kosta Čavoški
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i dopisni član SANU, dr Kosta Čavoški među prvima je govorio na nedavnom zboru na beogradskom Trgu Republike, organizovanom u znak podrške Radovanu Karadžiću.
· Kakva je bila vaša uloga do sada u vezi sa Radovanom Karadžićem, a kakva će biti od sada, s obzirom na to da je on uhapšen i isporučen Haškom tribunalu?
- Ja sam od samog osnivanja bio predsednik Međunarodnog odbora za istinu o doktoru Radovanu Karadžiću i u tom svojstvu mi smo, pored ostalog, izdali šest debelih tomova njegovih ratnih akata i napisa i to na oba jezika, i na srpskom i na engleskom jeziku. Reč je o ratnim naredbama, aktima milosrđa, napisima, člancima i intervjuima i sve to sabrano je na nekoliko hiljada strana. To je bio naš glavni zadatak.
Poslednjih godina nam je postala briga i njegova porodica, ja sam lično u tome učestvovao i to je bio razlog, najverovatnije, što su me proterali iz Bosne i Hercegovine. Oni su hteli da porodicu dr Radovana Karadžića ostave bez igde ičega, pa da onda svi stanu pred kamere Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija i da unuci zavape do neba, deda predaj se, nemamo od čega da živimo.
To je bio razlog što su me proterali iz Bosne, prvo uhapsili, pa priveli, pa proterali. Sada je savršeno jasno da ja nisam bio deo nikakve mreže za skrivanje doktora Radovana Karadžića i to znaju i njegovi progonitelji a i oni koji su mene proterali iz Bosne.
Sada se situacija bitno menja. Naime, kako doktor Radovan Karadžić namerava da se sam brani i već je o tome obavestio sud - pitanje je naravno, da li će mu to dozvoliti - potrebno je da se obezbedi, kako se to u engleskom žargonu kaže, odgovarajuća logistička podrška. Znači, potrebno je da, recimo, troje advokata koji su vični tom poslu i poznaju proceduru, neprestano budu u dodiru sa doktorom Radovanom Karadžićem i da jedan broj od njih stalno boravi u Hagu, a da se onda smenjuju. Dakle, da se primeni ona ista strategija kao i u slučaju Slobodana Miloševića.
· Hapšenje koje se odigralo u Srbiji, pod još nejasnim okolnostima, izaziva brojne nedoumice u javnosti. Kakva su vaša saznanja i procene povodom tog hapšenja.
- Najpre ću reći ono što znam. Nesumnjiva je činjenica da je on uhapšen 18. jula, u petak, u pola deset, na putu za Batajnicu, to mi je on sam rekao. On je, inače, nameravao da ode na Frušku goru, na petnaestodnevni odmor, a prijateljima ovde u Beogradu rekao je da će možda otići do Splita - samo zbog toga da bi „opravdao izostanak“ i da ga ne bi zvali jer bi u tom slučaju isključio mobilni telefon. Dakle, on je krenuo na put i bio uhapšen. Sedam lica ga je hapsilo, a ti koji su ga hapsili znali su srpski jezik, ali ne može da garantuje za sve da su bili Srbi ili su možda bili stranci. Tri dana on je bio praktično kidnapovan, jer mu nije u roku od četiri sata uručeno rešenje o zadržavanju, što je policija dužna, niti mu je omogućeno - što je policija takođe bila dužna po zakonu da mu dozvoli - da se javi porodici i da angažuje advokata, tako da je to hapšenje protivzakonito. I da se to desilo u Americi, on bi bio odmah oslobođen, dakle suđenje ne bi moglo ni da počne ukoliko je započeto protivzakonitim hapšenjem. Ali, eto, mi nismo Amerika nego Balkan.
· Zašto bi neko to tako uradio?
-Dve su mogućnosti zašto je to tako učinjeno. Prva je, da su ga uhapsili stranci i da su hteli ponešto prethodno da ispitaju. A druga - koja je verovatnija - jeste, što sam na neki način i doznao, da je tokom ta tri dana Boris Tadić pokušavao da ubedi Milorada Dodika da on preuzme Radovana Karadžića i da ispadne da je uhapšen u Republici Srpskoj. Ovaj, naravno, s obzirom da je baš u tom trenutku koristio svoju prirodnu bistrinu, odbio je taj vrući krompir jer bi se onda postavila pitanja kako nisu mogli ranije da ga nađu, a postavilo bi se pitanje da nije možda tamo i Ratko Mladić. Nije loše da navedete da je za ovu drugu mogućnost - policijski izvor.
· Prvo pojavljivanje Radovana Karadžića pred Haškim sudom gledali smo na televiziji. Kakav je vaš utisak o tome, pretpostavljam da ste gledali?
- Ne, gledao sam tek kasnije. U to vreme sam bio na jednom sastanku, pa nisam mogao da vidim direktan prenos tog pojavljivanja, ali sam ga posle video i moram da kažem da je utisak za mene mučan. On je delovao znatno lošije nego što je izgledao u zatvoru, očigledno izmučeniji, ispošćeniji i sa mnogo više bora koje nije imao u zatvoru, što je najverovatnije posledica činjenice da je nastavio sa tim postom.
· Koliko puta i kada ste ga videli u zatvoru u Beogradu?
- Jedanput, u sredu, a on je uhapšen u petak.
· Šta kažete za Karadžićevu izjavu da se plaši za svoj život s obzirom na to da ga Holbruk lovi već godinama i da mu radi o glavi?
- Verovatno da je to tačno, jer da se nije bojao za život, on se ne bi skrivao, pogotovo što je imao jemstvo da neće biti izručen.
· Kako gledate na reagovanja domaće javnosti na hapšenje i izručenje Karadžića, pre svega reagovanja medija i stranaka?
- Današnji prostor javnih glasila je potpuno orkestriran i pod savršenom kontrolom, s tim što ovoga puta ton toj kontroli ne daje RTS, kao u vreme Slobodana Miloševića, nego B92. Ta stanica zapravo daje ton šta treba objaviti, a šta ne treba, i kako to treba činiti. To se najbolje pokazalo kada je prikazivan ovaj zbor koji je za javnost nepostojeći, u utorak uveče u pola osam na Trgu Republike. On u javnosti uopšte nije predstavljen, tako da ljudi nemaju ni predstavu da se on održao, a htelo se da se namerno izvede provokacija i da se pokaže da su to u pitanju sve neki huligani. Vidi se po tome što je policija pripravno čekala pred RTS-om, kao da će tamo protestanti ići, i da su pripremno neki dečaci tamo i otišli. Bio je spreman obračun sa učesnicima tog zbora, ali su se srećom oni pravovremeno povukli i prošli preko Terazija. Ja sam bio u toj velikoj gomili i to vrlo dobro znam.
Javnost je tako obaveštena o hapšenju Radovana Karadžića kao da je to, navodno, neki veliki podvig i da ćemo mi odmah od toga profitirati i kao država i kao narod. Pokazalo se da nećemo. Taj Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji koji je potpisan sa Evropskom unijom, nije oslobođen suspenzije nego je i dalje suspendovan. Samo je pohvaljena Vlada Srbije i ohrabrena da tim putem nastavi, ali ništa nije dobila za uzvrat i sada to ovi bednici propuštaju da navedu. Drugo, očigledno da nije bilo dopušteno da se u javnim glasilima izraze bilo kakve simpatije za doktora Radovana Karadžića. Najviše što je dopušteno to je da rođeni brat kaže kako je on u dobrom stanju, ali da je izgubio na težini i da ponešto kaže advokat Vujičić u pogledu načina na koji je uputio žalbu.
· Koje su glavne pouke iz dosadašnjeg rada Haškog suda, gde je doneto više desetina presuda?
- Ovaj sud je uveo dva pojma koja su nečuvena. Jedan je združeni zločinački poduhvat (joint criminal enterprise), a drugi je komandna odgovornost. Šta predstavlja prvi pojam? Ja namerno koristim izraz združeni zato što u našem jeziku, kada se kaže udruženi poduhvat - to podrazumeva da oni koji se udružuju čine to samostalno, a kada je združeni - da vas drugi združuju, a da vi to niste hteli, to je pasiv za razliku od onoga koji je aktiv. Dakle združeni zločinački poduhvat to je kad neko drugi - recimo, tužilac ili sud - zaključi da se svi učinioci jednog krivičnog dela mogu tu sabrati, a da čak jedni za druge nisu znali. Zašto je to potrebno? Zbog toga što, kada je u pitanju združeni zločinački poduhvat, tu postoji solidarna odgovornost, dakle, svako odgovara za dela svih. Kad vi kažete Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević, pa i Vojislav Šešelj, i navedete još deset hiljada učinilaca, onda im možete pripisati sve što se radilo i u Zvorniku i u Srebrenici i na prilazu Bihaću i tako redom... Dakle, združeni zločinački poduhvat isključuje individualnu odgovornost.
· Može li se pobeći od Haškog tribunala?
- Mislim da tu nema izlaza. Ili je trebalo izbeći hapšenje ili je, nažalost, trebalo poći putem kojim je Milošević završio. Trećega nema, to moram da kažem sasvim otvoreno.