Istorija Srbije

Прве информације о српској држави потичу из VII века и династије Властимировића. Родоначелник најзначајније средњевековне српске државе, познате као Рашка, и династије Немањић је Велики жупан Стефан Немања, српски владар из XII века. Српска средњевековна држава била је под јаким политичким и културним утицајем Византије. Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Oсманлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године. У периоду од 1459. до 1804, Србија је била под директном влашћу Османлијског царства, мада је у неколико краћих интервала, од којих је најдужи био од 1718. до 1739. године, суседна Хабзбургшка монархија држала под својом влашћу северни део Србије.

Национални устанци у Србији, 1804. под вођством Ђорђа Петровића званог Карађорђе, и поново 1815 под вођством Милоша Обреновића, довели су до стварања аутономне српске кнежевине. Од 1813. до 1882. српску државу предводе кнежеви, а од 1882. краљеви династије Обреновић. Први устав Србија добија 15. фебруара 1835. године (Сретењски устав). На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.

Мајским превратом 1903. и извршењем атентата на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављенПетар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском рату.

После 1918. Србија је, уз Црну Гору једина уносећи своју државност и сувереност, била део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.

Nastavak


У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске прo-фашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска (НДХ).

Непосредно после рата, 1945., као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом-Титом. Ову државу је чинило пет конститутивних република: Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора и Македонија. Исте године (1945.) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и добила и своју шесту федералну јединицу Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину.

Од 1992., после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором - Савезну Републику Југославију. Од 2003. Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност. Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава.